– Rođo – upitah ja komšiju S. – šta bi sa onog Tulipanovog novčanika?
– Vako je to bilo. Dužan nam godinama i to crkavicu, sekano. Tulipan se nalio k’o ćuškija dol’ kod Markana. Priča se da je šver’o po cesti praveći osmice. Valjda mu kola bila na popravki, pa mor’o pjehe. Tako je zijanio šalajbuk koji je Derviš naš’o i donio meni. Kad sam ga otvorio imam šta i da vidim – unutra se zeleni k’o u bašti, naslagano sve po sto eura.
– Rođo, hajmo mi njemu sve ovo popit’! – predloži mi Derviš – Zaslužili smo vala kol’ko ga čekamo na pare.
– Rođo, volike pare nisu za budale, a mi smo budale kad ufatimo tečnog šejtana, pa bi nas ovaj zeleniš doveo ravno pred dragog Boga. Pocrkaćemo ako sve uzmemo zato moramo nać’ mjeru, a mjera je sto eura. To nam je dovoljno da mi uživamo, a ne oni iz pogrebnog.
– Samo sto eura? – tužno će Derviš.
– Taman. Kupićemo rakije za imunitet, duvana, papirića, piva…
– Mogu l’ jedne kocke za potpalu?
– Ne mogu. To je luksuz i potpuno nepotrebno.
Napraviše oni spisak za kupovinu i zijaniše sto eura. Onda se uputiše Tulipanovoj kući i dadoše njegovoj ženi novčanik.
– Šta je ovo? – frknu žena – Meni viče nema para sa strane! Ima da njega nema samo dok se probudi! Nalokan više nego što vas dvojica znate bit’ nalokani.
– Na vuka vika, a lisice po putu prave osmice! – dodade S.
– Sad ću ja njemu sve ove pare rašćerat’. Odo’ u onaj veliki Bingo da djeci pokupujem zimske garderobe, a ti Tulipane drinjaj.
– Zato smo i donijeli tebi šalajbuk, rodice, jer nisu pare krive što budale žive. Zeleniš je zdrav za žene, još ako je u novčaniku…
