Došli meni jutros komšija S. i Derviš na kaficu i po čašku ljute da, kako rekoše, malo ugriju utrobu u inat zimariji. Odmah rođo S. poče kukati.
– Draga moja sekice, sinoć sam im’o jako stručan okršaj sa sestrama.
– Što, rođo?
– Sabrale se one, pa me nazvale i pitaju šta ima. Tad sam ja njima počeo pričat’ šta nema, jer mene ne tangira ono čega ima nego ono čega nema, a od neimanja najviše me ovi’ dana iznervirala spužvica za suđe, sva se nekako osukala i počela otpadat. Onda se one ufatiše činjenice da je paklo otije spužvi jeftino i košta manje neg’ jedna dvoguza piva. Ama, žene, nemam ni za pive, a kamol’ za spužve, jok, ništa to njih ne zanima. Posvađamo se mi i to i bi. Jutros se probudimo Derviš i ja kad stao sat, znači nemamo ni baterija. Pošto sam jako inteligentan i pametan sjetim se da je u sestrinoj sobi na onoj natkasni kraj kreveta malešna kutija u kojoj je njoj onaj njen, a moj zet dopremio poklon ručni sat, pa kontam uzećemo otaj sat radi informativnosti o činjenici kol’ko je sati. Otaj sat bio poskup, pa sigurno radi. Otvorim ja kutiju, sata nema, al’ ne lezi vraže, ona spužvu za suđe sakrila u otu satnu kutiju. Lisica jedna, spužve krije…
Odem ja po svoju kutiju u kojoj je sat i iznesem da pokažem rođi da svaka ta kutija ima spužvu.
– Rođo, spužva dođe u kutiji, evo vidiš.
– Sekice, cijenim te i poštujem k’o svoje dijete i znam da ti je stalo do mira u mojoj kući, al’ nemoj lagat’ za njih, živa bila.
– Rođo, izgleda postalo moderno sakrivat’ spužve za suđe u ote satne kutije. – ubaci se Derviš – Vidiš ti, bolan, da oto i ova radi, a i ostale žene sto posto zato i štite jedna drugu. Kako god, svaki dan nešto novo naučim o ženama i što više učim sve mi draže što sam još uvijek momak.
