Derviš se lagano penjao uz brdo koje vodi do kuće komšije S.
– Zar nisu mogli malo snić’ s kućom?! – pričao je sam sa sobom – Sve razumijem od ljudske sorte, al’ one koji naseljavaju uzbrdice ne mogu skontat’ da si pita.
Kad je stigao do S. kuće, uočio je samo jednu dvolitrenjaču pivu na vanjskom stolu. Odmah je počeo kukati S.
– Rođo S., moram ti se izjadat’.
– Šta je opet?
– Ovo vaše brdo svakim danom sve uzbrdovitije i uzbrdovitije.
– Ma ti nemaš kondicije.
– Imam ja kondicije. Popijem pet takije piva i opet me noge nose. Ako to nije kondicija, onda ne znam šta je. Kad je ovd’e zadnji put mjerena nadmorska visina? Volikačko nije bilo lani ovo brdo, evo ruku mi sijeci ako nisam upravu. Al’ pustimo mi brdo, de da ti ispričam šta sam sanj’o.
– Može!
– Sanjam ti ja k’o biva ja na stanici kod doma zdravlja u Tuzli. Slošilo mi se i tu ja upanem u nesvijest. Kad sam otklopio oči viš mene doktor. Visi mu, da izvineš… – pa otpi gutljaj pive – Visi mu ono što doktori nosaju oko vrata. Kaže on meni ozbiljnim tonom malkice povišenijem:”Derviše, ti si trudan.” Ja skočim s onog otomana doktorskog, a on me vrati u ležeći položaj i zaprijeti:”Trudni ne smiju naglo ustajat’.” Muke moje, mislim se, pa kako da ostanem trudan, ko je otac i onda skonatm da sam ja otac. E, moj S., ja i otac i mati. Ku’ ću ja s maksumčetom, kud? I još gore od svega – ko će devet mjeseci izdržat’ bez čaške i cigara? Tu se ja prenem i razbudim. Pipam evo cijeli dan stomak.
– Derviše, jesi li bio sam kod doma zdravlja?
– Jesam.
– Na stanici te niko nije znao?
– Nije.
– Pa okle doktor zna da tebe zovu Derviš? U papirima si Hamdija.
– Vidiš ti to…
– Zar ti ništa tu nije bilo sumnjivo? Zar ni u snu nisi upalio mozak? Nevjerovatno! Kritičkog mišljenja nemaš ni kol’ko je crno pod noktom. I ne pipaj više otaj stomak, samo crijeva bezveze uzbunjuješ, nećeš se obebit’ nikad, zato uživaj u pivi do mile volje.
