Komšija S. prolazio pored Dervišove kuće i odluči da se malo uvrati i okrijepi makar kafom kod svog jarana, jer je u ovo doba godine kokuzluk zavladao među ispredprodavničkom ekipom, pa mu je bilo krajnje suludo maštati o okrepi pivom kod Derviša.- Rođo, ima l’ te?
– Ima.
– Ja doš’o na kafu.
– Džaba si dolazio, nemam ni zrna. Evo dva dana me nizak pritisak privaljuje krevetu, a u glavi tutnji k’o u suvatu punom goveda. Tanak sam i s cigarama, razvlačim ovo paklo motanije, pa mi dobro dođe nizina pritiska koja me ćera u krevet, jerbo tad manje pušim.
– Ma ni kod mene nije ništa bolje. A imaš li kak’a čaja?
– Ima nekakav, al’ mi se to ne da pit’. Sumnjivi su mi oti čajovi, to samo goni u kupatilo.
– Napravi meni jedan, a ti gledaj dok ja pijem.
– Imaju dva! – nevoljko će Derviš – Moja sestra oto pije ‘mjesto…
– Od čega su?
– Na jednom piše – iskuči Derviš kutiju da bolje vidi – menta i đumbir, a na drugom narandža.
– Ne znam šta je đumbir, pa se ne bi’ s otim igr’o. Nekako mi to ime ne ulijeva povjerenje. Ko zna đe to raste i na šta liči. Daj narandžu, makar znam kako izgleda.
– Rođo, vidi! – oduševljeno će Derviš – Cener u čaju. Tu ga je znači sakrila! Sam Bog te posl’o. Čim popiješ čaj idemo u trgovinu.
– Ja da kraj cenera pijem čaj?! Nikad! Idemo u trgovinu, pa onda meni kući. Danas je iza podne u komšiluku spektakl.
– Kakav?
– Kod kone majstori štemaju ulaz. Doće u jedan.
– Šta je tu spektakularno?
– Ti k’o dijete! Jedva čekam da im Zeničanke iziđu i počnu ih učit’ kako da rade svoj pos’o.
Kada su S. i Derviš ušli u prodavnicu, S. mu natuknu da kupi makar deset deka kafe.
– Bože sačuvaj! Ja mogu bez nje, ha, pa nisam se s njom rodio, a čuo sam iz pouzdanije izvora da izaziva ovisnost. Luksuz je to i preskupa je vala, kupićemo četri dvoguze piva ersteraša i dva pakla motanije cigara. Što je sigurno, sigurno je.
– Što te volim kad igraš na sigurno!
