Seko, seko – viče S. na uranak – vandredne vijesti. Naspi rođi jednu ljutu.
– Šta je bilo?
– Sa’ ćeš čut’. Kupio konin muž neki dan zvonce, al’ ne ono za krave i koze već neko modernije zvonce iz dva dijela. Jedan dio, otaj vanjski, zalijepiš do vrata napolju, a otaj unutrašnji komandirni dio uneseš u kuću i na njemu izabereš kako će pištat’ kad ti neko pipne otaj vanjski dio. Oto zvonce more radit’ i kad nema struje, a moreš ga dopunjavat’ s punjačom, a u njega, da izvineš, moreš turit’ i bakterije. On je to uzeo od nekog švercera za male pare. Totalno bacanje para ako mene pitaš, jer posjetioci jednostavno mogu k’o nekad lupat’ k’o sivonje na vrata, čućeš ih svakako. Glasno oto zvono, kad im neko pozvoni na njega u mojoj se kući čuje. Pojačali ga skroz. I jačina zvuka se more kontrolisat’, a onaj dio napolju takav da ga samo pipneš, nije šalterski napravljeno već na pipanj.
– To vanredna vijest? – upitah.
– Ma vandrednost tek sad dolazi. U tri ojitros im neko naleg’o na zvono. Sve ih razbudio. Oni viču:”Ko je? Ko je?” Niko se ne odaziva. Odma’ su iz prve kuhinjske latice izvadili nožove i upozorili zvonioca da su naoružani do zubaća, al’ ni glasa s polja nema. Vidiš ti, seko, među kak’im ja nasilnicima živim. Onda otvoriše vrata, pa šta bude, kad tamo moje kumče se popelo na rezervar i ganja bube uloge koje su se nakotile u vanjskom dijelu zvona.
– Goci?
– Upravo tako, al’ i jesu vala ono zvono naguzili onde na dohvat mačije šape. Ja sam zato odlučio kuma nagradit’ – izjavi S. i izvadi narezak iz džepa – e, nek ih je vala ishandrio, sevapa je zaradio. Ućer’o im je toliko straha u kosti da se sigurno i sad tresu.
