Naslovna Istaknuto Jutro s Ivonom: Odmakni se od televizora, oćoravićeš!

Jutro s Ivonom: Odmakni se od televizora, oćoravićeš!

238
Piše: Ivona Grgić: 
Baba je pričala, čitaj oduševljeno se derala, u slušalicu i zapovijedala svojoj nagluvoj drugarici:”Navi’ na tricu televizor danas u jedan. Ja, ja, u jedan. Biće mi unuka na televizoru.”
Rođak i ja smo slušali razgovor zavaljeni u fotelju.
– Na televizoru? Zar se ne kaže na televiziji? – dodao je rođak tihano i počeo se pišteći smijati.
– Šuti! – naređujem i slušam razgovor dalje.
– Oooj tebe! – otpuhnu baba u donji dio slušalice koju je gornjim dijelom pritisla uz ušnu školjku – Šta ja znam o čemu će dijete pričati na televizoru! I k’o da je to bitno, ccccc. Važno je da će bit’ na televizoru i da će govorit’ u mikrofon.
Onda se pozdravi sa osobom s onu stranu žice, uzdahnu i reče:”Evo moja glava ako ova ne navije na jedinicu u tri sata.” Nakon toga okrenu neki drugi broj iz debeljuškaste teke, pa ponovi priču.
– Samo navi na trojku… – odzvanjale su njene riječi.
U jedan sat iza podne parkirali smo se pred mali ekran i čekali mene. Emisija se zvala “Moja škola”, a ja sam kao član recitatorske sekcije koja je bila de facto oformljena pola sata pred dolazak televizijske ekipe, čitala nečiji sastav sa papira naizmjenično sa svojim drugarom Mihailom. Ukućani nisu krili oduševljenje i to mi je baš godilo. Pridružilo nam se tad i komšija koji nisu imali televizor. Eh, da, tad nije svaka kuća imala televizor, a samo su rijetki imali onaj u boji, koji se uzimao na kredit i čija se kupovina slavila kao kupovina bijesnog auta danas. Teški su bili ti televizori koje moj komšija S. zove kutijaši, a nama djeci je bilo najteže vrijeme dnevnika za vrijeme kojih nismo smjeli ispustiti riječ iz usta. Ona nas je savršeno isfenirana teta sa dnevnika redovno dovodila u sukob sa roditeljima, jer smo baš u vrijeme kada ona priča imali nešto važno da kažemo, pa kuku jadi.
– Pa zar morate gledati dnevnik svaku veče? – tužno sam ispitivala odrasle – Eno komšija Anto ne gleda dnevnik nikako, pa ne vidim da šta bolje od njega živite!
– Ne gleda Anto ni Mumijeve, pa ne vidimo da je vama koji ih gledate puno bolje nego njemu. – odgovarali su i nastavljali čekati devetnaest sati k’o ozebli sunce.
Onda smo se mi djeca utalili i iskoristili vrijeme dnevnika za nestašluke, pa odraslima nikako nije bilo jasno zašto napravimo najviše zijana upravo kad su oni kod kuće. Neko je nekad napisao da je najviše ljepote upravo u čekanju, pa smo jedva čekali da ostanemo sami kod kuće i izaberemo najbolje od četiri raspoloživa kanala, ali odrasli su i tu upetljali svoje prste i zadavali nam posliće da nas otkuče od ekrana.
– Odmakni se od televizora, oćoravićeš! – frktali su kad god gledamo crtani i ta je rečenica mnogima moje generacije obilježila djetinjstvo.
Anto, koji nije gledao dnevnik, prilazio bi televizoru kad god gleda emisije o životinjama i kažiprstom dirao ekran kad god bi vidio životinju koju nikad nije vidio uživo.
– Ne pipaj oto! – vikala je njegova žena – Vazda mi televizija prljava od tvojih šapa!
– Ohani, bona, ‘oću da taknem gazelu.
– Eno ti ćuko pred kućom, pipaj njega! Baš je ota gazela mekša od Runde… – rondala je noseći krpu jelenjaču prema ekranu – More mi ko banit’ i vidit’ prljavu televiziju, pa će ispast’ da sam peksin. Još jednom da te ufatim da pipaš televiziju, razvod!
– Ako će ti kone lajat’ što ti je prljava televizija, ha, zamisli šta će pričat’ u slučaju razvoda…
Anto i Antinica su bili složni sve do pojave televizora i ta im je sprava ozbiljno kvarila idilu, ali je se svejedno nisu odricali. Onda je neko rekao da gledanje televizora stvara ovisnost isto kao cigarete, pa su se roditelji borili da ga mi što manje gledamo. Služili su se raznim trikovima, a kada bi pošli u goste znali su sa sobom ponijeti i produžni kabal koji je davao struju magičnoj kutiji, a nama poturali školske udžbenike vjerujući da nam čine dobro. Ovo je bilo kontraproduktivno, pa nam je gledanje televizora bilo duši još milije.
Koliko smo samo stvari spontano naučili uz pomoć televizije, uključujući strane jezike, glavne gradove država, običaje ljudi sa drugih strana svijeta, ali to odrasli nisu uzimali u obzir. Mnogima od nas je televizija bila jedino sredstvo da makar očima odemo malo iz sela. Kako smo rasli i postajali odrasliji, tako su nam se obaveze kotile na sve strane, a dječiji je program veoma brzo zamijenjen filmovima i serijama koje su se jedva čekale.
I dalje nam je dnevnik bio mrzak, ali smo imali svoje živote u kojima nije bilo mnogo mjesta praznom blebetanju dok savršeno isfenirana teta priča sa televizora koji je imala tih godina svaka kuća. Situacija pred malim ekranima u svim se domovima znatno ustabilila, jer se nekako znalo i poštovalo svačije ispredtelevizorsko vrijeme. To je valjda dobra strana odraslosti. Često su se i porodično gledali filmovi, pogotovo subotom uveče kada su oni nekoliko godina stariji od nas u disku, a oni nekoliko godina stariji od njih nad fakultetskim ćitabijama.
Kada bi se u porodici desio smrtni slučaj, televizor se odmarao čitavih četrdedet dana i preko ekrana bi se nadvilo trokutasto, uštirkano heklanje. Kako smo rasli i pokušavali biti šlang kao ona teta sa dnevnika, smršali su i televizori, pa su kutijaše zamijenile plazme lake k’o pero s kojima je u seoske domove dolazila i nekakva televizija sa nekoliko stotina programa i ta se televizija ekstra plaćala.
Tada je činjenično stanje “svaka kuća ima televizor” preinačeno u “u svakoj sobi televizor”. Mi smo kao odrasli stekli suvereno pravo da gledamo šta god želimo i kad god želimo i to u svojoj sobi, ali to više nije bilo to. Moja je generacija uveliko počela gledati dnevnik, a Anto je rekao da je to prvi znak starosti.
Njegova je žena na tu konstataciju prijeteći repetirala jezik, ali on ju je preduhitrio šalom:”Zato sam ja vazda mlad, a ova moja ima sreće što spava sa omladincem.” Nakon što se Antinica vratila kućnim obavezama, šapatom je dodao:”Iako je baba, hihihi!” Anto je, kako selo zbori, samo jednom gledao dnevnik i to kad su ga novinari ujagmili u centru grada i pitali ga neko pitanje o izborima. Anto je fino u svom stilu odgovorio na pitanje, ali je kod kuće nastao jedan sitni belajčić – kad je Antinica vidjela svog Antu na dnevniku povikala je, iako im je kuća tad bila puna:”Crni Anto, kolikačka ti je glava, trideset godina živim s tobom, pa mi nikako nije jasno kako to do sad nisam primijetila.”
Internet je u našim životima opasno potisnuo televiziju, pa više niko skoro i ne govori djeci da se odmaknu od ekrana jer će oćoraviti i više niko ne čeka ni crtani ni igrani niti dokumentarni film. Doduše, dnevnici se i dalje čekaju, a ja još uvijek uz pojam “dugo” obavezno stavim i ono “k’o dnevnik”. Neki  sam dan priupitala komšiju S. neke stvari oko gledanja televizora, a on mi je preko čaške rakije objasnio te neke stvari i, zamislite samo, u štočemu je upravu.
– Rođo, šta ti misliš gleda li se televizija danas kao nekad?
– Danas svi imaju otaj internet i u njega povazdan bulje, ali se televizor itekako gleda, samo na drugačiji način.
– Koji?
– Gleda se kroz prozor.
– Kako misliš?
– Sad ću ti pojasnit’. Pogan vakat doš’o, seko. Kupi komšija televizor, a ti gledaš otaj televizor kroz prozor, dobro ga očnim vidom izmjeriš, pa odeš i kupiš veći. Eto, tako se najviše gleda. Al’ ima još nas koji gledamo na tradicionalni način. Ih, ja da sam radio kolko sam gled’o televizor, danas bi im’o tri kuće i u svakoj makar po jedan.

Ali znamo i S. i ja da je mnogo važnije od imati tri kuće i u svakoj po televizor, imati nekoga ko će zvati sve redom i naređivati “navi na trojku u jedan, neko moj, neko meni bitan će pričati u mikrofon”.