Čim Anto uđe u kuću, žena mu naredi da sjede i da joj preda mobitel. On tako i učini, pa dobaci jednu za njega nepovoljnu sitnicu.
– Vidite, drage žene, uzela mi mobilni na provjeru. Bezbeli sumnja da imam kakve aferice!
Tu nastade kuršlus, pa mu Antinica hiti onaj telefon od glavu. On jauknu, sabra komadiće mobitela i pokuša ga osposobiti, ali bezuspješno.
– To! – frknu Antina sestra – Zaslužio je.
– Guju samo u glavu! – rekoše Zeničanke i udaljiše se iz kuće.
Anto je ušao u sobu iz koje nije izlazio čak ni za večeru. Ujutro je poranio i otišao nekud niz selo. Puče vijest da je ostavio ženu i otišao drugoj koju je naš’o na fejzbuku za stalno. Antina sestra opet dođe Antinici, jer se smatrala krivcem za pucanje braka. Selo je svašta ispričalo do podne.
– Iz dobra niko ne bježi. Ona sve dobra, a blendera ne da na posudbu.
– Niko ne zna kakva je u kući. Ha, sjećate li se one baklave koju nije htjela iznijet’?
– I trpio je dugo, više od pedeset godina. Nek je i njega malo pogled’o Bog, pa makar i preko fejzbuka. Kad mu je prid narodom ‘itila telefon od glavu, šta tek radi kad ostanu sami?
Vrati se Anto oko jedan sat iza podne noseći neke dvije omanje kesice.
– Eno ga, vratio se po stvari. – vikalo je selo vireći iza firangi.
Anto zateče sestru i ženu kako plaču.
– Šta vam je?
– Ti si nam. Što si ostavio vaku ženu radi neke tam rospije na fejzbuku?
– Ko je to rek’o?
– Cijelo selo samo o tom bruji.
– Oj budala! Ja iš’o u čaršiju. Razbila mi telefon, a ja jutros pohit’o i kupio novi – Kšaomi red mi not pro. Sve mi u servisu instalirali. Da samo znate kake slike pravi, pih. A jeftin skroz. Uzeo sam ga na kredit. Mjesečna rata prava sitnica – samo pedeset šest i po maraka, a prikopč’o sam se i na pretplatu, pa sad svukud imam internet. Tako da me ukupni mjesečni trošak za ovu ljepotu staji malo manje od osamdeset maraka mjesečno naredne dvije godine.
One ne vjeruju šta čuju, a Anto nastavi.
– To što mi je žena razbila telefon je jedna od njenih najpametnijih akcija. Samo je ubrzala odluku koja ni se vrti dugo po glavi – odluku da kupim ovo mobilno telefonče. Ništa na svijetu nije džaba, ništa, pa ni ono jučerašnje razbijanje glave koje me otrijeznilo u pozitivnom smislu. Do sad sam na sebi stalno štedio, al’ se eto i oto promijeni. Otvorim vam ja fejzbuk dok sam ček’o bus, pa mi iskoči članak o ženama. U tom sam članku prepozn’o da mi ženi kod kuće fali pažnje, pa sam joj kupio ovaj cvijet. Kupio bi ja još šta, al’ naleti bus, a biće prilike samo Bože zdravlja.
– Kol’ko je osamdeset puta dvaest četri? – upita izbezumljena žena.
– 1920 maraka. Sitnica, kažem ti!
Utom neko pokuca na vrata.
– To sam ja, S. Ima l’ koga?
– Ti mi i trebaš! – prodera se Antina sestra – Ulazi!
– Đe gori?
– Je l’ istina da se Anto udvar’o preko tebe onim Zeničankama?
– Nikad! Ne pomak’o se odavde ako lažem. Nije on k’o ja stek’o navike da se nabacuje udati ženama i akrepima. Ne znam okle vam ote ideje, al’ mene više brine ono što dolazi iz suprotnog smjera.
– Raščlani nam oto!
– Prije da su one bacile oko na njega neg’ on na njih. Nije li čudno što ne idu mjesecima u Zenicu koju na sva zvona hvale? Meni dođe da se odselim za Zenicu kad ih čujem kako o Zenici zbore. Samo ljubav može otkrpačit’ ženu od nečega što toliko voli k’o što one vole Zenicu, samo ljubav i to ne bilo kakva ljubav. Eto, Antinice, pametna si žena, sad saberi kol’ko su ti puta došle dok su ovde.
– Auuuu, bezbroj.
– A puno selo i drugih žena koje isto k’o i ti imaju i kafe i keksa i soka. Šta misliš što su se baš tebi ovde navadile?
Anto ne vjeruje svojim ušima, ali mu sve ovo laska. Ostaje nam da vidimo šta li će se dalje zbiti u podmajevičkom kraju.
– Rođo – oduševljeno će S. – kolikački ti je, da izvineš… – pa napravi stanku da svima prisutnim proradi prljavština u mašti – otaj mobilni.
– Danas ga kupio.
– Dobro da ga nisi im’o juče, ih, da ti je otim razbila glavu danas bi lež’o u bolničkoj postelji.
Ako vas zanima šta će se dalje dešavati sa Zeničankama u podmajevičkom kraju, čitamo se sutra. Imate 1920 valjanih razloga da očekujete svašta!
…
