Naslovna Istaknuto Ivona Grgić: Sjećanja na dvadeset i peti studenoga

Ivona Grgić: Sjećanja na dvadeset i peti studenoga

614

Piše: Ivona Grgić

Stariji vijećaju i preko šolja kafe se usaglasiše da će svinjokolja biti dvedeset i petog kao i svake godine do tada.

– Bože! – izusti rođak – pa to je pogubno za nas – Opet će bit’ Borise de ovo, Ivona de ono…

– Upravu si! Ni ove godine nećemo otići rodici Kati na imendan. Šteta onakvih kolača! – dodadoh očajno.

– Oni bi bez nas načisto propali! – zaključi Boris – Zato i kolju kad mi ne idemo u školu.

– Tačno tako! I ovi se praznici potrefe kad ne treba. Za isti dan Dan državnosti i sveta Kata. Da bar oni idu na pos’o, sve bi nam bilo potaman. Jadni mi.

– E, jesi čula da u Kate krmak ima dva metra?

– Ko ti je rek’o?

– Baba.

– Dva metra? Možeš li ti zamisliti svinju od dva metra?

– Ne mogu, al’ znaš da kod nje ništa nije kod drugih ljudi. Ajmo se privuć’ njenom svinju i vidjet’ kakvo je to prase koje je visočije od nas dvoga skupa.

Izašli smo na cestu i laganim hodom stigli nakon petnaestak minuta do Katinog dvorišta. Ona je kupila drva u naramak i obradovala nam se kao najrođenijim.

– Kato, Kato, de nam pokaži svoje krme od dva metra.

– Hajte vam. A đe faljnis?

– Izvini, zaboravili. Imamo i svojih muka.

– Vi imate muka? Ooooj! Dajte da ih čujem. Možda mi se moje učine manjima nakon što čujem vaše.

– Oni naši opet kolju na svetu Katu koja je na Dan državnosti, samo zato što mi tad ne idemo u školu. Namjerno ovo rade, jer bez nas i naše pomoći ne mogu prstom maknit’.

– A da vam možda nije palo na pamet da oni kolju jer je državnost, a tad imaju slobodan dan i oni i komšije koje bi im pomogle?

– Kato, i ti protiv nas?! Neka te, neka. Da je radi toga onda bi nas oslobodili svih obaveza i mi bismo povazdan pred televizorom uživali u državnosti, al’ jok. – odbrusih.

– Ima i otoga. – predavala se Kata – Evo mog Mrše od dva metra.

– Ovo? – uskliknu rođak – Ovaj tvoj Mršo, jadna ne bila, niži od nas. Nema, bona Kato, on u visinu ni po metra.

– Dva metra je dvjesta kila. Draga djeco, selo ima svoje mjere drugačije od onije vašije iz škole.

– Et, džaba se obradovali. Znaš li ti da je Zvonko rek’o da u tvom krmetu i nema dva metra i da mu je glava veća od butke?

– Daleko ćete dogurat’ ako tog arsuza budete slušali. Nek je u one njegove butka veća od glave.

– U Zvonkinice ili u prasice? Na koga misliš da mu ovo možemo prenijeti, a da ne dođe do zabune, pa poslije mi krivi? – upita rođak.

– Ćut’! – naredi Kata – U prasice, naravno. – ispravi se u pravi čas.

– Kato, nemoj nam šta zamjerit’ što ti nećemo doć’ na imendan. Nemoj bit’ ko tvoja sestra Mara koja kaže za one koji joj ne dođu na imendan da im se žao rastat’ od one šake jada što ponesu u kesici na poklon.

– Sve vi znate! – frknu Kata na pomen svoje sestre.

– Kako ne bi znali?! – svečano izjavim – Kad imaš devet godina, štošta ti se toga samo kaže.

– De ti nama reći ‘oćeš zamjerit’ il’ nećeš? – upita rođak.

– Ma neću. Zna Kata šta vas čeka otaj dan.

– Kato, Kato! – povika njen muž – Đe si do sad? Kontam da nisi đe upala, pa da me ne moreš dovikat’!

– Ja od ovog čo’eka ni s kijem ne mogu progovorit’. Kato ovo, Kato ono… – izusti i uzvrati mu gronoglasno – Eto me, bolan ne bio, šta si navr’o!?

– Tako je i nama isto za Dan državnosti.

– Razumije vas Kata. ‘Ajte sad kući i radujte se snijegu dok ste djeca. Znate kako kažu:”Sveta Kata, snijeg na vrata.” Jer, kad odrastete… – izusti i uzdahnu.

– Kad odrastemo šta?

– Ništa, djeco, ništa. Pohitajte kući i dobro se odmorite. Valja vam klat’.

Tradicija klanja na svetu Katu i Dan državnosti je nakon te godine iščezla iz našeg toplog doma, jer su odrasli masovno ostajali bez posla i svaki im je dan bio slobodan. Začas sabereš ekipu za klanje. Tad nam je zasmetalo što se sve može i bez nas, jer je to bio direktan udar na našu važnost.

Godine su prolazile, jer to je jedino što zapravo godine i znaju, odnosile nam drage ljude, neke na onaj svijet, neke u bijeli svijet. Kata se preselila u vječna lovišta, a nije stigla ni da okusi peku od svog Mrše dvometraša. Preselilo se za njom nekoliko i onih naših što su vijećali za kafom o tome kad klati. Preselio se i Boris, ali za razliku od njih, u bijeli svijet. Sve se promijenilo sem jedne stvari – Zvonko, zaposlen u državnoj firmi, na Dan državnosti bude slobodan, pa k’o mahnit’ počne obilaziti selo i za svačiji uboj govoriti:”Bože, Bože, pa veća mu glava od butke.”