Tuzla, 2003. godina
Piše: Ivona Grgić
– Čega ćemo se igrat’?
– Kahvenisanja! – složiše se u glas djeca.
Hatidža sebi napravi kahvu, a djeci kakao koji je nasula u šolje od kahve. Povremeno bi ustajala od kahve i miješala varivo da ne zagori.
– Sad nam pričaj o Osmanu!
– Opet?
– Opet! – radosno su uzvikivala dječica.
– Bilo je to mešćini osamdeset i pete il’ šeste – poče se prisjećati Hatidža – bahnu nam na kućni prag Emir.
– Osmo, Osmo – povika momčić lupajući na vrata – jesi l’ kod kuće?
– A đe će bit’ neg’ kod kuće?! – odgovorim – Aaaa, nazivat’ selam bezbel’ više nije u modi?
– Halali, Tidžo. Situacija je hitna da hitnija ne može bit’.
Osman je iziđe i zaputi se do tarabe.
– Đe gori?
– U školi, Osmo, u školi. Onaj me vaš rođo obori na pravdi Boga. Zgromiće me babo, kad ti kažem. Neću ja avgusta čitav doživit’ da vam prepričam kako je bilo na popravnom, neću. Spašavaj, ako Boga znadeš.
– Na pravdi Boga ti zaključio jedinicu?
– Jest, velim ti. Za dvojke sam zreo, za više nisam.
– Ionako sam u kastu sutra za Vlasenicu, pa ću trknit’ i njemu, aj usput mi je. – izjavi Osman koji je godišnji uzeo u ovo doba da obavi njivske radove – Sad pohitaj kući i nađi se ocu, umoran je od teška rada.
– Šta je to stio Emir?
– Ma Sulejman ga odasl’o na popravni na pravdi Boga, al’ nemoj da bi ti ovo izletilo pred kim za kahvom…
– Ti mene k’o da po sata znadeš, a ne volike godine! – ljutito mu reknem – Na pravdi Boga? Daj Bože!
– Pusti sad to već ti pohitaj dok nije mraka, pa naberi kesu zelja dolam u bašči da mu sutra ponesem i vidi jesu l’ džanarike mehke, da ne idem čovjeku praznije ruku.
– Nećeš valjda sutra u Vlasenicu?
– Ma svakako sam bio u kastu… – tihano će Osman – A imam i svog posla, pa da pozavršajem…
– Kak’og posla? – zavrtim glavom.
– Pričaću ti kad se vratiš. I mladog luka obavezno naberi, a mogla si i kajmaka splavit’…
– Čeknite malo, djeco, da varivo promiješam. – skoči Tidža.
Osman i Hatidža su živjeli u okolini Vlasenice. Bili su dobrog zdravlja, radišni i pošteni. Bog im je dao sve osim djece, pa je Osman prigrlio sebi svu djecu u okolini kao i njihove probleme i problemčiće pokušavajući na taj način odvaditi makar malo soli iz suza koje su ga žigale skrivene u očima. Na njihova vrata su stalno kucala djeca koju more nedaće poput slomljene praćke, zguljenih laktova i koljena ili evo za mnom ljutog babe s prutom. Hatidža nije bila nježna poput muža, valjda se tako nosila sa činjenicom da nema potomstva, ali je svakom djetetu iznosila makar hurmašicu i domaći sok od cvjetova zove da se okrijepi, jer se svaka težina u prsima lakše odagna uz šta slatko. Nerijetko su im dolazila i djeca koja su se tek zacurila i zamomčila sa svojim ljubavnim jadima tražeći malo Osmanove mudrosti za ponijeti da imaju za trenutke kad srce zalupa na njima do tad nepoznat način. Hatidža je iz Vlasenice, iz centra, a muški članovi njene porodice su sve sami učeni ljudi od kojih je okolini najpoznatiji Sulejman, profesor historije i geografije, direktor srednjoškolskog centra.
– Đe sam ono stala?
– Kod kajmaka!
– Spremim ja svačega za Sulju, pa se Osman na sabahu uputi u školu.
– Selamun alejkum, Sulejmane! – svečano izusti skromni Osman ulazeći u direktorsku kancelariju dok stopalom pridržava vrata.
-Ve alejkumu-s-selam! Bujrum!
– Kako si? Kako zdravlje?
– Dobro je. Kod tebe?
– Šućur Allahu. Puna šaka brade.
– Osmo, treba li ti šta?
– Meni? Apsolutno ništa.
– Drago mi je da i to čujem.
– Al’ treba malom Emiru. Evo sam ti donio mladog luka, nijednog crva u percima nema kad ti kažem, džanarika iz Dolače, jutros splavljenog kajmaka…
– Kojem Emiru?
– Eto ti ga sad! – odmahnu Osman rukama k’o da otjeruje kakvu leteću dosadu – Pa, samo dva učenička odjeljenja opslužuješ pored direktorisanja i mene pitaš koji Emir. Tačno čovjek da ne povjeruje sopstvenim ušima. Valjda ti trebaš znat’ koga si oborio.
– I ti u pola sezone kopanja došao meni da ispraviš ocjenu lukom i kajmakom?
– Bože sakloni i sačuvaj! Što se tiče luka i ostalog ja sam u otom, moj ti, samo poštar. Da nisam ponio hediju Tidža bi nos do nebesa na me digla, a sad me i ti zarijevaš. Nikom insan nije u stanju ugodit’ kako god potjera. Mislim se nešta, lakše mi opet tvoje zarijevanje podnosit’ neg’ njenu ljutinu.
– Dobro, dobro, uredu je. Ja sam pošten čovjek i kod mene se ocjene ne mogu korigovati kako se kome ćefne.
– Ja ti nisam ni doš’o iskat’ da nepošteno radiš, to nikako. Ti si dijete oborio na pravdi Boga i ja sam tu da se to ispravi.
– Na pravdi Boga? Ni o jednom punskom ratu ništa nije znao, ni o jednom.
– A kolk’o hin je bilo?
– Tri!
– Čuj to? Et, ni ja za ote ratove nikad niđe nisam čuo. Komotno si mog’o i mene oborit’.
Direktor je naložio da se učenik Emir Korkutović dovede u kancelariju. Ušao je sporo k’o da tuđim nogama hoda i obradova se kada vidje Osmana.
– Drago dijete, što me slaga? Ja se ovd’e brukam pred ženinom famelijom, aj da sam pred svojom, pa inekako… Ti meni reče da znaš za dvojku.
– Ti si nama, Osmo, prošlog ljeta kad smo kupili sijeno u Musinom dolu na sav avaz rek’o da ama baš svaki učenik zna svaki predmet za dvojku ako je samo bio na času. – poče se Emir pravdati prebacivajući sve na Osmana.
– Jest! – priznade Osman – Rek’o sam! Znaš ti, dijete, za neke punske ratove?
Dječak sleže ramenim.
-Nije valjda da ne znaš za tri punska rata? – snebdiva se Osman krijući lice šakama – Zar mene čestita insana šejtan vako uzjaha i naćera da se idem brukat’ po Vlasenici kod ženinije? Sulejmane, da mi ovo privedemo kraju! Daj ti meni ćitabije o otim ratovima, pa će on sa mnom uz svijeću učit’ u noći. Ljudi svetu knjigu napamet nauče da ovaj ne nauči ote ratove, pa da ti dušu zadovolji znanjem. Za sedam dana ćemo k’o i ti znat’ sve o otim ratovima.
Direktor jedva prista, ali prista.
– E, moj Osmane, hoćeš li ti meni ikad doći nekim lijepim povodom?
– Akobogda kad ti se sinovi budu ženili.
– Pozdravi mi Hatidžu i zahvali se u moje ime za hediju.
Kada su izašli u hodnik, Osman stavi ruku na Emirovo rame.
– Što nisi učio?
– Ma jesam.
– Et, on opet mene u oči laže.
– Ama ne lažem. Ja učim, pamet u glavu neće.
– Ašik?
– Ašik!
– Nakon porcije sramote koju je Osman malčice preuvelič’o u direktorskoj kancelariji, kupi kahve, šećera i ulja, pa se zaputi kući sa željom da stigne što prije, jer se žito neće samo okopati. Zatekao me na kućnom pragu sa korpom hrane.
-E, nek si vala doš’o!
– Tidžo, a znaš li ti možda za kak’e punske ratove?
– Ma ja ne znam ni đe sam sjeme onije golica bundi tutnila, a već im sjetva i prošla, a to me se još i tiče, jer si mor’o hašovit’ fleku u Musinom dolu baš za njiha, okle ću onda za ratove znat’? – Bezbel ni onaj mali Emir nije znao?! Jest mi drago što sam pametna. Samo si džabe dangubio po Vlasenici dok mi ovd’e dušu puštamo među redcima. A ja sam lijepo govorila, samo ko Tidžu sluša!
– Pozdravio te Sulejman. I večeras će nam mali Emir doć’ da ga učim.
– Ti da ga učiš? Kako kad ni ti ne znaš?
– Dao mi je Suljo ćitab.
– Dobro. Iskučiću dijetu halve od kopača. Slatko je dobro za pamet.
– De nam još pričaj, Tidžo! – molećivo će djeca – Vidi kako smo ti mirni.
– Vi biste povazdan samo kahvenisali i slušali! – zavrti glavom Hatidža – Dobro, al’ još samo jednu priču.
Bilo je to devedeset i prve godine ako se ne varam. U direktorsku kancelariju rođe Sulejmana uđe moj Osman s gajbom punom voćki i povrćki. Da ti srce na tren stane od miline kada pogledaš šarenike koje kad zagrizeš puste taki sok koji začaš klizne niz bradu i završi ili na košulji ili na onom dijelu pantola đe noge obrazuju krilo.
– Kojim povodom, Osmo?
– Dao Bog lijepim.
– Da čujem.
– Znaš li ti, Suljo, djecu onog Stanka što je jedno brez majke ostalo s nepunom godinom, a ona bliznad odma’ na rođenju?
– Znam. Odakle ti sad oni?
– Ta su djeca od majke jetimi, a vala, nek mi Bog oprosti, i od oca. Svuđe ga ima samo ne tam đe ga treba bit’. Ćuško hin ko god stig’o, a onaj stariji sin iznese iz ove tvoje ustanove sve suhe peticama. Brate, i one cure, niko him pera ne može odbit’. I one ove godine završavaju školu, pa reko’ da s tobom prozborim na vrijeme. Ima l’ ikak’a načina da se to muško dijete pošalje u visoke škole, pa ćemo vidit’ kud s curicama? Čuo sam da postoje neke stipendije, pa deder ti meni kaži đe da ja tražim oto ako ti nemaš vremena da se pozabaviš situacijom?
– Možeš li ti doći sutra oko podne ovdje?
– Mogu.
– Nikad moj Osman ništa za sebe nije tražio, a nije da se nije imalo šta tražit’. Mog’o je komotno poput Stanka niz životnu liticu kriveći sudbu, Boga, mene ili bilo koga, jer smo zakinut za potomstvo, al’ jok, on se našao spašavati tuđu djecu iz ralja života. Odvadi od svačije muke kol’ko možeš, dječije pogotovo – eto to je bio Osman. Daj svijetu najbolje od sebe, samo tad svijet postaje podnošljivije mjesto za život – eto i to je bio Osman.
– Mi smo tvoje potomstvo! – negodovala su djeca ljuteći se na majka Tidžu.
– Što jes’, jes’. Da sad nastavim il’ sutra?
– Sad!
Sutradan u podne članovi neke komisije sačekaše Osmana u direktorskoj kancelariji. Nit’ je Osman znao kak’a je to komisija ni koja je tačno njihova uloga, samo dobi zadatak da hin odvede do Stankove kuće koja se nalazila u susjednom zaseoku, tačnije preko brda. Sjeli su u kola Zastava golublje boje i uputili se na odredište. Zatekli su ispred šeperuše pijanog Stanka kako drinja k’o međed zimi. U malehnoj sobici niskog stropa pregrađenoj sa dva paravana na dva jednaka dijela, sve staro i pohabano, al’ čisto, živili su njiha četvero. Na zidu suprotno od vrata kada se razmaknu paravani ukazivala se slika žene – portret, ugalj na papiru, uokviren srebrenkastim okvirom koji je po ivicama počeo poprimati crne linije.
-Moja majka. – to je rek’o momak kada je uvidio da su sve oči uprte u sliku.
Moj se Osman zagledao u sliku i viče da nije trepn’o dok je komisija radila ono nešto samo Sulji znano.
– E, moja ti – poče šapatom obraćati slici – da hin makar na određeno miknemo odavd’e da se iškoluju, pa će se onda vratit’, napravit’ kuću i tebe, daće Bog, prenijeće na zid ote kuće, vidićeš, pazi šta ti Osmo veli. Meni dragi Allah ne dade djecu, al’ mi zato ispunjaje skoro sve želje, a ja sve želje položim na tuđe živote, obavezno dječije, pa vidićemo doklen će me dragi Bog vakog trpit’ s mojijem zahtjevima. Vjeruješ ti meni da sam za tvog sina prvo poš’o svom šefu da ga zaposli, pa se onda promislim, zar da dijetu slomim leđa k’o što sam sebi, pokušaću ipak kod Sulje? Suljo je moje žene rođak, oni su od dviju sestara djeca. On ti je profesor historije. Zamisli, u Egiptu bio i vidio uživo one piramide. One su golemije od, et, š čim da hin uporedim kad hin nikad nisam uživo vidio? Njega svi cijene, a ja sam završio samo četeri osnovne, ni do punski’ ratova dobacio s gradivom nisam i zar je pošetno da tvoj sin i ja radimo rame uz rame? Nije, to ti velim! Tako sam ja odlučio da odem Sulji, pa ako kaže ne može, makar znam da sam pokuš’o.
– Ako si se isprič’o sa slikom, idemo. – reče jedan od članova de facto komisije.
– A šta je de facto? – upitaše djeca.
– To ću vam obznanit’ tek kad počnete jest’ mahune.
– Jesi neka! – počeše negodovati djeca.
– Momka ubrzo poslaše u Beograd na studij. Naredne godine u januaru mjesecu za vrijeme zimskog raspusta sestrama komšije sakupiše novac da posjete brata i kako se nad Bosnom nadviše olovni oblaci za koje su svi saznali prije nego oni nad kojima su, brat him ne dozvoli da se vrate kući. – nastavi Tidža.
– Pa đe su sad?
– To ću vam ispričat’ tek kad sok od cvekle počnete ispijat’.
Majka skloni osječenu zavjesu koja je na dva klina visila preko vrata izbjegličke kuće sprečavajući muhe da uđu i djeca joj potrčaše u zagrljaj.
– Da nam pristavim jednu?
– Pristavi, Tidžo. I de živa bila i meni ispričaj kakvu priču, ja se ubi’ pijuć’ sok od cvekle, a vi, djeco, hajte malo napolje, sunce ionako više nije jako.
– Pa zar i ti? – kroz smijeh će Tidža – Da ti nisi malo prerasla priče?
– Jok! Dobre se stvari ne prerastaju. Mene zanima ona slika. Ko ti je ona žena na koju si mislila čak i kad ti je smrt bila za vratom?
– Vako je to bilo.
– Tidžo, Tidžo! De ovo uzmi! – naredi mi Osman koji je bahnuo sa linije.
– Okle ti ovo?
– Ne pitaj puno i uradi što ti kažem!
– Okle ti ova slika?
– Iz srpske kuće.
– Nije valjda da si počeo pljačkat’ srpske kuće?
– Bože sačuvaj! De da ti kažem kako stvari stoje. Ja sam diverzant i jutros uočim da se selo gdje su živili ona djeca jetimi…
– Stankovi?
– Ja, ja! Đe sam stao? Aha. Uočim da je zaseok skroz prazan. Prikučim se kućama, jer mi tu nešto plaho smrdi i vidi čuda, tam stvarno nikog nema. Pred Stankovom kućom vidim ovu sliku naslonjenu na drvo i ponesem je sa sobom.
– Šta to znači?
– Znači da hin je neko nadig’o da se povuku u selo do i taj neko onda dođe njihovim kućama, iznese nepotrebne stvari napolje, dovede njihove diverzante da vide kako smo mi pljačkali i ostavili nepotrebno, diverzanti se vrate i obavijeste kako stvari stoje. Dok oni obajvještavaju taj neko popali kuće. Mi kad uvidimo o čem’ se radi već uveliko budemo napa’nuti.
– Ti sam iš’o u izvidnicu? Jesi ti svjetan da imaš pedeset i dvije i načeta krsta?
– Ma nisam, bolan. Iš’o i mali Emir. – slaga Osman misleći u sebi kako nikad ne bi mladost i neiskustvo izložio opasnosti.
– Znaš li ti, Osmane, da ti na nas grijehe navlačiš? Sveta knjiga ne dozvoljaje crtanje ljudi ni stavljanje nacrtanije na zid, a ne dozvoljaje ni držanje vakije crtanja u kući. I ko ti je ova žena?
– Stankova žena.
– Kako se zove?
– Okle ću ja to znat’? Onim jetimima je ovo jedino od matere, pa nisam mog’o dozvolit’ da ota jednina uspomena strada. Ja sam hin i razdvojio od nje. Ponijeli bi je da su znali šta će se zbit’.
– Osmo, šta će s nas bit’?
– Eeeee, šta će bit’… – očajno je pogledao – Biće i s nas i s ostalije ono što je bilo i u svakom ratu, nadrapaćemo! Biće i ubijeni’, i ucviljeni’, i jetima, i insana bez krova nad glavom koje će skoro svako s krovom nad glavom poprijeko gledat’ k’o da sudbu sami sebi probrali, a neki će ljudi, pazi šta ti velim, krov potražit’ i u državama o kojima bi i Suljo tek nakon podobrog promišljanja mog’o šta kazat’. Tamokar će djecu izrodit’, djeca će se otuđit’ od Bosne i bosanskog. Miriš na ono na što sve oko tebe miri. Tuđi će him adeti postat’ slađi. Suljo je eto imetovo. Zove se adaptacija. Jednog će dana, kojeg ne znam, djeca učit’ po školama o našoj muki ‘nako k’o što je Emir učio o punskim ratovima, nezainteresovano, tek da gradivo ispane iz šaka. Na vršku jezika će him bit’ ova devedeset i druga.
-Et, dokle on ode… Pitam te, bolan ne bio, šta će bit’ sad?
– To ni komanda ne zna, a kamol’ ja. Samo sam siguran da će Musin do i svi naki dolovi ‘mjesto sjemena u svoju utobu primat’ našu krv dok mi svi gladujemo.
– Bi nako kako je Osman i rek’o. Nakon napada na naše selo, nađem ti se ja s onom slikom u Srebrenici – gradu u koji se slilo svako bošnjačko čeljade koje nije imalo kud. Sve nas je zadesila ista nevolja, samo što je mene na sve to spopala i jedna lična nesreća – upala crevuljka. Ono ti je volišno k’o vršak prsta. Trbo mi je poče puniti tekućina koja normalno treba bit’ u crevadima. Mene i sliku stavljenu u jastučnicu, helikopterom su prebacili u Tuzlu. Slika je tokom mog boravka u bolnici obješena na zid i svako me pit’o, što od osoblja što od ostalije koji su dozvolili sebi luksuz da se usude razboliti u ratu, ko mi je to na sliki. U toj istoj bolničkoj sobi, odbolovala sam i puknuće crijeva i vijest da je moj Osman mučki ubijen. Sad se mislim kako doć’ do jetima i uručit’ im mater. To ti je tajna one slike. Samo šuti o ovom!
- godina, Podrinje
– E, moj Osmo – veli Hatidža dok rukom prelazi preko nišana – došla ja tebi na mezar da prozborim koju. Do sad sam samo plakala kad ti navrnem, a i ne navraćam ti često, jer – uzdahnu i nastavi – nije ona Tuzla nikako blizu. Doduše, ima se i godina. Uzela sam sedamdeset i petu, a vjeruješ ti meni da sam godinama bila ljuta što me Bog nije onda uz’o sebi? U Srebrenici sam fasovala od slijepog crijeveta koje je puklo, pa me neki momčuljak, ni imena mu ne znam, utrp’o u helikopter i to zahvaljujući tebi. Rek’o mi da si mu valj’o, a ja u mukama, pa zabavljena svojim jadom ne stigo’ ga pitat’ ni ko je ni čiji je. I onu su sliku poslali sa mnom. Samo sam nju i iznijela iz naše kuće. U Tuzli su mi vratili zdravlje. Tu me snašla i vijest da te više među nama nema. Bol u duši je pobrisala sve tjelesne boli. Šta ću ja bez svog Osme na dunjaluku, šta ću? Iz bolnice sam prebačena u školu. Spavala sam na spužvi u sali za fizičko, a onda su mi našli neki smještaj. Neću ti puno kazivat’ o tim danima, ni dušmanu se ne ponovili. Ona je slika stalno bila uz mene. Rat je, dobri moj, završen devedeset i pete. Mir su donijeli iz njakog Dejtona na papiru. U to sam vrijeme stanovala u selu Crno Blato kod Tuzle. Kad je nastupio mir, počela sam čuvat’ dvoje djece dejtončad. Tako su zvali evlad rođenu u danima oko otog sporazuma. Kasnije se za me pročulo, pa sam počela i zarađivat’ čuvanjem djece. Et, svoje nismo imali, a cijeli život neka djeca oko nas. Zvali su me majka, neno, nano, a ponekad i Tidža kad se igramo komšija. Te su im igre meščini bile najmilije, a vallahi i meni, jer su mi pred očima. Znaš kaka su djeca, začas zijan učine. Sebi napravim kahvu, njima kakao u šoljice za kahvu, pa k’o biva kahvenišemo. Stalno su mi iskali da him uz kahve pričam o tebi. Kako koje dijete stasa tako prestaje i služba, al’ mi obavezno dođu s oguljenim koljenima, problemima u školi i ljubavnim jadima. Sjećaš se samo kako sam tebe korila i vikala da se bragneš davanja savjeta oko ašika tuđoj djeci? Ti se počneš smijati i veliš:“Upravu si, Tidžo, nisam mjerodavan. Da jesam, sebi bi’ probr’o za zehru manje ljutu hanumu.“ Tako sam ti ja provodila svoje prognaničke dane pod tuđim krovom. Jednom su mi dječica u ormanu našla onu sliku.
– Ko ti je ova žena, nano?
– Jedna iz mog Podrinja.
– I ti je donijela s helikopterom?
– Ja je donijela.
– Kako se zove?
– Ne znam.
– Donijela ženu, a ne zna ni kako se zove? – pištali su od smijeha – A, smijemo l’ joj mi nadit’ ime?
– Nadite!
– Et, tu su ti se oni, dobri moj, posvađali. Jedva sam hin smirila. Nikako da se dogovore oko imena, pa žena ostade žena iz majka Tidžinog ormana. Cijelo je Crno Blato brujilo o sliki, a ja ne smijem ni zucnit’ ko je na njoj i okle mi. Slika je kod mene bila sve do ljeta ove godine kad mi mati jednog od one moje dejtončadi uspjela nać’ preko neke mreže Stankovog sina. Stankova djeca sad žive u Oslu. U januaru smo ga zvali preko ekrana, a u avgustu je doš’o po nacrtanu mater. On je sad gospodin čovjek. Ni nalik na Stanka nije, al’ et, zabolilo me što je mislio da si ukr’o sliku kad ste, kako reče, orobili njihovo selo. Kaže da si je mjerk’o još onda pred komisijom i da oči s nje skid’o nisi. Sve sam ja njemu ispričala kako je bilo, sve. Rekla sam i da u našoj svetoj knjigi piše da vake slike nisu dozvoljene da su uopšte drže u muslimanskoj kući. E, sad, da l’ mi je povjerov’o samo dragi Bog zna. Doduše, rek’o je fala kad je odlazio i pit’o je l’ šta dužan. – otpi Tidža malo vode, pa nastavi – Svijet ti se, moj Osmo, danas totalno prikreno. Znaš li kako se zove ovo u Bosni poslije rata? Poslijeratni rat. Zamisli. Skoro nam se useliše u mobitele te neke mreže, pa smo u mogućnosti džabno pričat’ š čitavim svijetom. Nema đe našeg svijeta nema. Unučad rahmetli Zuhdije žive u Ameriki. Pričaju ljudi da njihova djeca našeg jezika ne znaju. Kako ti ono meni reče da se to zove, riječ počinje sa A? U našem selu samo u tri kuće gori svjetlo. Vratila bi’ se ja, al’ ku’ ću načeta zdravlja? Visok pretisak, masnoća, gliceridi, šećer, ih, valjda nisam šta zaboravila. U Tuzli mi je makar bolnica blizu. Emir je još u selu. Posadio je maline u Musinu dolu. Sin ga zove sebi u Šve’sku. Rek’o mu vako:“Babo, hajte ti i mati nama. Posla ima više neg’ radnika. Načalakajte po petn’es’ godina staža, pa se onda vratite toj svojoj Bosni. Možda se i ne vratite, možda vam se sjever svidi. Imate ovdje i bosanska udruženja. Učlaniću vas. Upoznaćete mnogo naših ljudi. Ma ni osjetit’ neće srce mu Bosna fali. Primijetićete da niste u Bosni samo kad novčanik otvorite.“ Emir se premišlja i puno puši, jednu o drugu pali. Žena mu veli:“Čekaće Musin do da ujagmimo šta penzice, pa se onda grebi s malinama do mile volje.“Da sad iz mezara ustaneš, moj Osmo, ne bi pozn’o Bosnu za koju si pogin’o. Nikad ljepša, a nikad praznija. Koga god sretneš il’ pomišlja da ide il’ se već spakov’o. Ni oni u pemziji se ne vraćaju na djedovinu. Kažu:“Na zapadu bolje zdravstvo, a da nam je još koju godinicu sastavit’ kraj djece i unučadi.“ Ima oni’ koji se tam’ i ukopaju da im djeci bude bliže na mezar dolazit’. Sve je nako k’o što si reko, sve. Ne znam da l’ se u školama uči o ovom našem ratu il’ su djeca još uvijek zaglavljena među ona tri punska. Bole me ova događanja. Bojim se samo da naša djeca ne zaborave zaljevat’ korijenje iz koji’ su potekla. Čovjek iščupan od korijena ti je de facto jetim. Eeeee, naučila sam šta znače i ote riječi. Odo’ ti ja sad. Valja prije mraka do Tuzle doć’. U šest moram primit’ inzulin, a jesen je i brže se smrkaje. – izusti starica i zagrli nišan. Polako se uspravi i načini nekoliko koraka, pa se brže bolje vrati.
-Savka! – uskliknu – To sam ti zaboravila kazat’. Žena sa slike se zove Savka.
