Piše: Andrijana Čajić
Baka, 94 godine. Tokom noći pala. Jutros ranom zorom zovi čovjeka, moli da dođe i razvali vrata, jer je baka na podu i ne može ustati i otvoriti vrata. Ključ nije izvukla, naravno. Ušla sam u stan, baka leži već satima na podu, smrznuta, klima radi, u stanu kao u frižideru. Leđa crna od pada. Zovi hitnu, dođoše odmah. Doktor divan, pregleda baku i kaže: “Ovo je za Gradinu, mora baka na snimanje.” Dečki baku u kolica staviše i odvezoše nas na mjesto, ne dao Bog nikome. Gradina.
Primi nas jedna doktorica i kaže: “Prvo moraš baku na snimanje.” Pomože ona meni baku izgurati na hodnik s onim kolicima i kaže da idem sada dole niže pa kad završimo sa snimanjem da se vratimo. Guram baku, kolica se raspadaju, rupe po hodnicima, upadnem u rupu, baka krikne, boli je. Završilo snimanje, vratimo se na hirurgiju, nigdje nikoga da pomogne.
Čekaj doktoricu, ono dođe doktor. Kaže nema lomova, dobro je prošla, nije ni udar, piše tamo nešto, a baka jauče od bolova. Pitam imaju li šta da joj daju protiv bolova, kaže nemaju. U momentu se izgubi. Dolazi treća doktorica, kaže pa zar niste gotovi. Reko’ ništa nam doktor ne reče, samo je otišao.
Zove ga ona, kaže joj da je otišao negdje vidjeti ima li šta protiv bolova da dadne baki, ali nema. Otpušta nas ta treća doktorica. Kažem joj: “Dobro VI funkcionirate u ovom raspadu sistema, ona samo odmahnu rukom i reče da joj je žao što baki nemaju nešto dati da ublaži bol.” Preporučuje da čim dođeo kući, odmah joj damo.
Zovem hitnu da dođe po nas. Doktorica uze kolica i pomože mi baku izvesti na hodnik. Čekaj i čekaj… Nema vozila hitne pomoći. Tu na glavnim vratima sretnem Dr. broj 2, izvinjava se što nije našao tabletu, neugodno čovjeku. Gledam u njega i razmišljam, položio Hipokratovu zakletvu, hoće pomoći pacijentu, trči na drugi odjel tražiti tabletu, daje sve od sebe dok ga sistem uništava. I njega i pacijenta. Valja biti karakter i ostati čovjek u tom nehumanom sistemu i uređenju. Divim se takvim doktorima.
Dolazi neko vozilo hitne pomoći, dovozi čovjeka na ortopediju. Kad je vozač ostavio čovjeka, objasnim mu da čekamo vozilo, ako nije problem da nas on do Irca odveze, a da kaže kolegama da ne dolaze. Čovjek ljubazan, odmah pristade i tako i bi. Dođosmo konačno kući.
Sjednem, zbunjena od svega što sam vidjela i samo mislim Bože daj nam zdravlja.
Gradina se raspada, zdravstveni sistem u kolapsu dok se dečki vozaju u helikopteru. Bahatost političara je suvišno i komentirati.
Rasparčali bi i uništili sve… Ako već sve i nije uništeno. Nasuprot njima imamo ljude koji trče po tablete, guraju kolica iako su doktori, daju sve od sebe da pomognu pacijentu i to sve s takvom ljubaznošću da sam ostala zaprepaštena.
Razmišljam nešto. Sada mnogo bolje razumijem sve ljude koji su otišli iz BIH. Mora da su imali neko slično iskustvo koje im je otvorilo oči. Ja uvijek s nekim “pink” naočalama okolo hodam, u svom mikrosvijetu i meni dobro… Ali danas kad ih skidoh, dobih želju da i ja s djetetom momentalno odlepršam odavde… Djeca i svi mi zaslužujemo bolje, jer bolje može. Neka je Bog na pomoći svima koji ostaju.
