Derviš kupio dva piva i vuče se selom, kako komšija S. ispovijeda, k’o prebijena mačka.
– Derviše, šta ti je? – dočeka ga S. na kapiji.
– Ne pitaj ništa, rođeni, evo me pred mezarom. Još jedan korak ako načinim ne gine mi dženaza.
– S ‘odžom il’ bez ‘odže?
– Pusti hodžu, bolan. Tebi vazda do šale, a ja ovd’e dušu puštam.
– Pa šta ti se desilo?
– Leg’o izgleda među dva procjepa i ušćaklo me u kuku.
– Dva procjepa?
– Tačno tako.
– De mi raščlani šta ti to znači.
– Zar vaki ušćaknut da ti raščlanjujem?! Ispružio krevet i zasp’o. Probudi me bol. Otvorim oči kad imam šta da vidim. Deka se nekako podvukla pod mene, a kuk mi bio tačno na ona dva procjepa između dvije polutke kreveta.
– Dvije polutke kreveta obrazuju samo jedan procjep, a ne dva.
– Ti se uvijek fataš za sitnice. Eto nažulj’o sam se na taj jedan procjep.
– Da se ti nisi nažulj’o na kakav drugi procjep? – vraški ga podbode S.
– De ba, rođo, pazi šta pričaš, znaš da mi je pokojni babo bio hadžija. Ja sam moralna i ozbiljna osoba, pa svedi brezobrazne šale na minimum u mom prisustvu. Svi mi po komšiluku savjetuju da mlatnem neku tabletu.
– Pa jesi l’ mlatn’o?
– Bože sačuvaj. Tablete su pola lijek pola otrov. Jedno spase drugo ubandače. Sve računam da će mi ove pive malo sredit’ situaciju, ipak su pune proteina, a bez proteina nema ni zdravlja.
– Sviđa mi se tvoj način razmišljanja. Kad bolje prokontam i ja sam sav nažuljan, pa i meni mogu makar malo podmazat’ košćure.
– Et, k’o da sam znao da dođem i da hin donesem. Ufatio sam sevapa. Jest’ da sam ga jedva ufatio penjući se uz ovo brdo, al’ sam ga ufatio.
