Prošle je godine krajem novembra Derviš krenuo komšiji S. Sretne ga jedan čovjek iz sela.
– Šta ima, Derviše?
– Ništa, rođo. Kod tebe?
– Ništa? Tebi je ništa to što spavaš po kanalu k’o beba u bešiki?
– Ma meni je to ništa, naobičnija rutina.
– Rutina? Cijelo selo priča za tobom i za onom tarlašikom S. Zar vas nikad nije stid? Svi misle da ste…
– Rođo, ustavi govor. Ja dok sam sluš’o mišljenje sela, marke u džepu im’o nisam.
– A sad imaš?
– Imam. Dva’est dvije marke zveče u džepu.
– Čudo nisi piva kupio?
– Odo’ prvo po S. Nisam lud da teret nosim sam.
– Što ga nisi nazv’o da siđe do trgovine?
– Odbijam koristit’ mobitel, jer oto zrači i izaziva neplodnost kod nas muškaraca, pa se ne bi’ igr’o s otim. Žurim sad, a ti pozdravi kod kuće.
Zapili se komšija S. i Derviš taj dan i zaspali. Snijeg pao preko noći. Komšiju S. probudi hladnoća. Uoči da je pokriven prostirkom za krevet. Pogleda na drugu stranu ugaone garniture kad tamo Derviš pokriven isto kao on.
– Derviše, Derviše – protrese ga – ustani i naloži vatru. Tebi je zima. Treseš se k’o jasika.
– Eto me odma’, rođo. Fala ti što brineš za mene.
– I metni nam kafu, ja ću još malkice otkunjat’ dok se kafa ne ‘ladne.
