Komšija S. se juče našao u neviđenom belaju. Jedna ga žena iz sela napala i to u njegovom. Prijetila mu na sva zvona da će mu otkinuti glavu k’o pijevcu, pa onda iz te glave iščupat’ jezik i bacit’ ga divljači u šumi kao primjer svim ovozemaljskim tračarama. Opsovala je ona njemu sve ono čega se tako bunjeglava sjetila.
– De ti meni, rodice, konkretno reci šta je uzrok tvom nasilničkom ponašanju!
– Uzrok?! Ti si uzrok! Ti ćeš moje ime nosat’ po otim svojim raljavim ustima…
– Đe sam ja to šta kazivo?
– Dol’ kod trgovine!
– Aha, pa dobro jesam, što jest’ jest. Samo ja nijednu ružnu riječ uputio nisam. Društvu sam fino stavlj’o do znanja da si uprkos svojim godinama mačka i po i da bi’ ja rado da meni tak’a mačka prede u krilu, al’ to nije ništa loše. Te se moje konstatcije ne uvode u granice trača, jer trač ima za cilj da diskredituje osobu, a komplimenti sasvim suprotno. I jedno i drugo su moj teren pa jasno znam razliku.
– Ja sam udata, poštena žena i neću da me takvi poput tebe i onih tvojih delegata s kojim ločeš uopšte pominju. Znači o meni više ni lijepe ni ružne da nisi rek’o!
– Znaš šta, rodice, pohabaj se pa će ti se želja ispunit’, a ja ću do tad pričat’ samo istinu k’o i do sad pa i po cijenu glave. Na mene se ne može uticat’. Ako ti se bude štucalo samo uzmi tri gutljaja mlake vode i staće. I znaš šta, nek sam vala doživio da mi lijepo žensko uniđe u avliju, pa nek ide život!
