Komšija S. i Derviš ostali bez novca i kao u inat nikome u selu trenutno ne trebaju njihove usluge u vidu fizičkog posla. Ovaj razgovor su mi u cjelosti prenijele Zeničanke.
– Rođo, ovo više stvarno ne ide ‘vako! – kuka Derviš.
– I ja kažem, ne ide.
– Sve poskupilo, sve…
– Ma, Derviše, izbaci takve krive misli, molim te, iz ote glavice. Samo da znaš da orozovi imaju veću glavu od tebe! Ništa nije skupo samo nas koče prilivi sredstava. Ono što trebamo napraviti su adekvatne strategije.
– Kako?
– Sad ćeš čut’. Kao prvo što smo pili kafe kod kuće pili smo. Idemo seki (meni) i na jutarnju i na popodnevnu kafu. Možda se i za koju rakiju ogrebemo. Dalje, nema više sebi radit’, jok, nek sve zaraste samo da ulaz u kuću bude prohodan. To je samo džabno trošenje kičme i dragocjenog vremena. Kome smeta trava nek je i kosi, ne raste mi po glavi, pa mi samim tim i ne smeta. Dakle, da sumiramo, radimo isključivo drugim ljudima za pare. E, od sad dajemo otkaz i šišanju. Bespotrebni trošak! Mi smo prirodno lijepi, pa nam logično staji i duga kosa podjednako isto k’o i kraća. Cener svaki mjesec za šišanje na mjesečnom nivou to ti je, bolan, sto dvadeset marki godišnje.
– Uf…
– Ufći ti, Derviše, do sutra što se mene tiče, šišanju dajemo momentalni otkaz.
– Pa, rođo, trebaće nam cisterna šampona.
– Idemo mi i za otu stavku seki. Rećemo da nam naspe malo šampona kao naš nam izaziva perut, pa kad to od nje potrošimo rećemo da nam i to izaziva perut pa će ona opet nasut’ nekog drugog i za njega ćemo reći isto, a ona voli izazove što se njege kose tiče i stalno će nam sipati nove ne bi li ubola šta nam odgovara. I znaš šta, Derviše, razočaran sam u tebe opet.
– Što?
– Zato što si kod frizera zahtijev’o da ti čupa obrve.
– Ma ja sam samo stijo da budem ljepši. Smetale mi sijede dlake u obrvama. Dodavale mi godine i postaravale me do djedovskog izgleda.
– Brate mili, nećeš na izložbu. Čupanje nas je koštalo pet maraka, ej pet maraka! Još si u salonu jauk’o k’o Damnjanov Zelenko i tražio da ti se za nastavak procesa iščupavanja dlaka viš očiju u krvotok ubrizga opšta anestezija. Fala Bogu da anesteziju ne drže u salonu, Bog zna kol’ko bi nas ona oderala po džepu. I još nešto, nema više prenosanja informacija za džabe. Mi jesmo sveznalci, al’ ko hoće da čuje ko se s kim, da prostiš, i gdje nek plati. Dugo smo mi distribuirali tračeve volonterski, e nema više! Sad idemo na prvu kafu iz ove novorođene strategije, ja, ja!
