Naslovna Kolumna Jutro s Ivonom: Obećanje – ludom radovanje

Jutro s Ivonom: Obećanje – ludom radovanje

422

Moj drug, daćemo mu ime Andrej za potrebe ove priče, svečano nam je jednog dana dok smo se igrali odao svoju tajnu – obećan mu je mobitel.  Radovali smo se kao da je nama svima obećan i poskakivali veselo pitajući ga hoće li nam kad dati da to čudo makar malo pronosamo. Većina nas je tih poslijeratnih godina maštala i o najosnovnijem – udobnim čizmicama koje ne propuštaju vodu i koje nisu kupljene broj veće da mogu i za iduću godinu, modernoj jakni koja pokriva krsta, patikama što im đonovi svijetle u mraku, a o mobitelu i sličnim luksuzima je suvišno i govoriti. Bilo je naših drugara iz razreda koji su nosali mobitele bez antene u džepovima hlača – neki Nokiju 3310, a neki onu majušnu 8210 na kojoj su mi oči ostale čim sam je vidjela. Igrali su zmiju na odmorima i vječito se žalili na to što je najjeftinija dopuna koštala dvadeset maraka.

– Pa koji ćeš mobitel dobiti? – obasipali smo Andreja pitanjima.
– E, to ne znam. Od radosti nisam stig’o ni pitat’.
– A ko će ti donijeti telefon?
Čim nam je rekao ko mu je obećao telefon, moje je lice poprimilo kiselkast izraz lica i neka mi je gorčina opkolila usta. Taj je isti čovjek i meni obećao do sad svašta nešto, ali nikad ništa od toga nisam dobila. Jednom je bio kod nas oko Uskrsa i kada je saznao da volim lijepo mirisati, rekao je:”Dobro da znam, dobićeš od mene parfem, ma šta parfem, parfemčinu, cvijetnu, baš za curetke!” Naredni je put iz inostranstva došao za Božić, ali ni govora o onom parfemu. Pa mi je i tad opet obećao nešto i naredni je put isto tako nešto obećao. Sva sreća što ja nikad nikome nisam pričala o obećanom. Andreju sam sve ovo prećutala, a nakon nekoliko mjeseci ostvario se mnogo puta viđeni scenarij.
– Doš’o on sinoć – priča naš četrnaestogodišnji drugar – al’ onaj telefon ne pominje. Ja sve kontam izvuće ga iz jakne. Gledam mu džepove i pokušavam ustanoviti izgledaju li brdovito, al’ ništa. I ne pominje. Da je makar rek’o da je zaboravio, da će donijet’ drugi put, al’ jok. Gledam u mater i oca, gledaju i oni mene. Možda hoće da pomislim da ga nije donio, možda, da iznenađenje bude veće, možda… On mene zove junge (mladić) i sve junge ovo, junge ono, al’ o mobitelu ni riječ. A ja sam svake večeri pred spavanje mašt’o kako imam telefon i pun miline tonuo u san…
– Hahaha! Obećanje, ludom radovanje. – dodala je drugarica – Ja materi i ocu više ne vjerujem! Jednom sam čula kako nešto šapću, pa kad sam zahtijevala da mi kažu šta je u pitanju, rekli su da se dogovaraju oko kupovine novih majica nama djeci i da će mene i brata odvesti da ih izaberemo. Jesu nas odveli? Jesu, al’ malo morgen. Ionako mi je bilo čudno to oko majica, jer znam da nemamo para.
– Al’ što mi je obećav’o… Ništa ja nisam tražio. Da mi nije obeć’o i slag’o, ja bi njega još uvijek volio.
Ćutala sam. Nisam htjela dosipati so na ranu. Drugi su se smijuljili, dobacivali i razbacivali se frazama o obećanjima. Iako su nam kartoni još uvijek bili na dječijem, moji su drugari zvučali kao odrasli i radili su ono što većina odraslih rado radi – naslađivali se.  A meni se plakalo i zbog mene i zbog Andreja, plakalo mi se, ne jer nismo dobili taj mobitel i parfem, već što nam je iz srca ispao zbog jedne rečenice nekoga koga smo jedva čekali da vidimo i čije smo anegdote rado slušali. Prije nekoliko godina spletom nekih životnih okolnosti nađemo se na jednom rođendanu Andrej s porodicom, onaj naš obećavaoc i ja. I kako to obično biva na slavljima, dokači se šejtana iz flaše i obećavaoc poče Andrejovom malom obećavati nekakve kockice, a dječak oduševljeno razvuče osmijeh od uha do uha, pa moj drugar iz djetinjstva nabi obećavaocu na nos onaj mobitel. Muk. Žena ga udara nogom ispod stola. Ja nisam dokačila šejtana, ali sam rado izložila onih pešest stvari koje su mi obećane u djetinjstvu. Niko me nije kučio nogom ispod stola. Valjda to samo pijanima rade, a i da me je kučio rekla bih glasno:”Šta me tučeš?” Obećavaoc ni da trepne, već brže bolje promijeni temu na radost domaćina, jer niko ne voli kada mu se dira gost koji mu obećava šakom i kapom.

Kroz život sam upoznala dosta ljudi kojima je obećavanje tek navika pretočena u kišu riječi manipulativnog karaktera kojim se tabaju razne prečice do raznih ciljeva. Naobećavali su mi ljudi svega i svačega kad sam odrasla – od posla u njihovoj firmi, podrške, (ne)materijalnih stvari, roštiljanja kad otopli, sjedenja uz kamin kad zazimi… Istina, na neka sam se obećanja i upecala, ali ne žalim, jer su mi ta neka radovanja u tim nekim šašavim životnim trenucima vjerovatno bila prijeko potrebna. Kako god, njihova su prazna obećanja bila fantastični filteri da se svojim oružjem odstrane iz mog života.