– Ku’ ćeš to? – upita tetka Zeničanka komšiju S.
– Nisi ti parok da ti se ispovijedam, a i da si parok ne bi’ ti se ispovijed’o vako naglas u hodu. Ženo božija, žurim.
– Da sam znala da ćeš tako, ne bi’ te ni pitala.
– Eto sad se i ona ljuti. Odo’, bona… Čekaj, čekaj, bi l’ ti meni nešto pomogla? Ne treba poturat’ leđa nego pamet.
– Reci!
– Derviš ima sestru koja kad dođe posakriva para po kući i kad on mora na biro, ona mu kaže đe sakrila, pa on uzme odatle đe sakriveno. Po našim nezvaničnim saznanjima u kući je pravo blago – trideset maraka je sakriveno, a mi ne znamo đe. Cenera smo jedva našli nakon dva dana pretrage.
– Đe ste ga našli.
– U bunkeru veš mašine onde đe se meće prašak. Dva smo dana rovili, orman pomijerali, a težak k’o tuč, tepih ispod njega izvlačili… Sad me Derviš zovno da pomjerimo i neku komodu.
– Koje ste vi budale, to ti je za ne povjerovat’. Ako je vama dvojici muškaraca orman težak, zar nije logično da je njoj dvaput teže oto pomać’ i da nema teoretske šanse da su pare sakrivene iza il’ ispod čega teškog?!
– To nama treba, šef tima za rovatorske aktivnosti. Bi l’ ti pošla sa mnom Dervišu?
– Bože sačuvaj!
– De molim te.
– Ja žena da idem muškarcu u kuću, pa da narod kaže…
– More ti bit’ sin.
– More, al’ nije.
– Povedi i drugaricu.
– Tako već može.
Uputiše se Zeničanke sa S. ka Dervišovoj kući.
– Imate li kakav operativni plan?
– Mi smo ti, bolan, iz Zenice. Kakvo je to pitanje?
– Suvišno kako vidim.
Zeničanke su pored S. hodale kao da pored predsjednika lično hodaju, jer njihova pamet konačno može izaći na vidjelo. Kada su stigle Dervišovoj kući, počeše sužavati svoj eventualni krug djelovanja.
– Ko se sjetio da zaviri u bunker za prašak?
– Ja.
– Na osnovu čega?
– Na osnovu toga što sam vidio da Derviš ručno pere odjećke.
– Odlično! – složiše se – Znaš ono, Derviše, kad te neko pita šta radiš?
– Znam. Ja kažem ništa.
– Sad nama nabroj’ šta sve ne radiš.
– Ne radim ništa i nema se tu šta posebno nabrajat’.
