Dervišu došla sestra iz Njemačke, pa je nekoliko dana dezertirao iz našeg sela. Čak ni komšija S. nije bio upućen kako tih dana izgleda Dervišova svakodnevnica. Dođe on nakon sestrinog odlaska sa diplomom u rukama i umilno zamoli rođu S. da mu stavi letvice na diplomu i da je okače. Kada su to sve uradili, dođoše meni da zaliju diplomu.
– Sekano, Derviš nam dobio diplomu.
– Kakvu diplomu? – iznenađeno upitam.
– Saš čut’.
– Vako je to bilo – poče Derviš – došla mi sestra ujitru, a ja do uveče otek’o k’o samun. Lijeva strana lica se totalno popeglala od bora. To mi se svidjelo, al’ obraz samo što nije oko zatvorio kad je nabubrio. Upalio se zubać šestica, inače jedan od ona tri zuba koliko ih inače imam u vilici. Iznad njega vreća nikla na desni i ota vreća puna neke bjeline helać čini, kuca jače neg’ srce i udara u mozak. Sestra me na uranak preveze svojoj zubarki i to preko reda. Samo sam deset minuta ček’o. Tu dok sam ček’o sjedi do mene neko dijete koje je bilo kod zubara maloprije, a sad čeka mater koja je trenutno tam’. Vidim ja dijete ima diplomu. Pitam ja njega šta je postig’o, pa mu je dadoše. Reče da je to diploma hrabrosti što se ne boji zubara. Uvedoše mene, ma jauka nisam ispustio i kad god me ženski stomatolog pita boli li, ja vičem jok, samo deri, mala. Kad smo završili umjesto diplome izdade nam račun. Tu se ja uskofrdžim i zatražim svoju diplomu.
– I nek’ si, tvoja je, zaslužio si! – odobrovolji ga S.
– Morade mi je izdat’. Eto. E, sad ne znam kako ćeš se ti, sekano – s visine mi se obrati Derviš – pomirit’ s činjenicom da su i druge kuće u selu počele kitit’ zidove diplomama, a ne samo ti! I mogu ti reć’ da je bitnija ova za hrabrost nego tvoje one književne za priče, ja, ja!
