Jedan komšija se stalno žalio na svoju ženu za koju svi znaju da je vrijedna, radišna i vrsna kuharica. Sve u kući i oko kuće blista, u vrtu travke viška nema, često pomaže i drugim ljudima na razne načine i svima se nekako nađe baš onda kada debelo zapne. Svima je dobra osim osobi kojoj je pružila najviše – svom mužu. Nađe se taj muž kod trgovine u društvu komšije S. i kao po običaju počne kukati na suprugu.
– Ono što ona skuva krme ne bi jelo! – očajno je ispovijedao.
– Rođo, ne seri! – prekide ga S. koji je više puta uživao u hrani te žene – Da je meni da me na stolu čeka obrok, pa nek bude kakav bude samo nek liči na jelo, ja sve moram sam. De ti meni reci šta ti znaš skuhat’?
– Ja sam muško, još i da kuvam…
– Jesi dvoličan, ništa ne znaš napravit’, a od drugih očekuješ da ti potrefe ukusove, da je meni da mi ima ko…
– Pa što se nisi na vakat oženio? – frknu komšija.
– Rođo, za mnom je tolikačka jagma među ženama bila da sam bio prinuđen da se ne ženim. Ako me ne mogu imat’ sve, neće me imat’ nijedna. Dosta mi vala mene, još da nosim slomljenije srcadi na duši…
– Ne laži, pive ti!
– Ti si prvi počeo, pa što si počinj’o kad ne znaš istrpit’?
