Kad smo brat i ja bili djeca mnogo smo voljeli auta. Najveća omiljenost među omiljenostima bila nam je da se uvučemo u tatin auto i kao putujemo. Ponekad bih u tim slučajevima ja bila vozač, a ponekad brat, a nerijetko smo se znali i posvađali oko toga ko će za volan. Tata nije ni znao gdje smo ni šta radimo. Samo je jedno bilo važno – da brat šapne “seko, idemo bacit’ jednu turu”. Jedna od naših specijalnosti bila je ući u auto, a da niko od ukućana i komšija to i ne čuje. U autu su uvijek bili ključevi i mi smo mislili da oni vise desno od volana radi ukrasa i da zapravo stoje tu da ih vozači ne bi izgubili dok se prevoze od tačke A do tačke B, pa da njima moraju zaključati vrata kada stignu tamo gdje su pošli. Samo smo za volan bili sigurni za šta služi, sve ostalo nam nije imalo nikakve logike. Jednog nas je dana tata uhvatio u tim našim turama. Izvadio je ključeve za svaki slučaj i prijeteći nas upozorio da ne diramo ručnu. Obećali smo da nećemo, jer je valjda ta ručna bila nešto jako opasno i mnogo je djece slupalo automobil usput zadobivši i povrede baš zato što su dirali ručnu. Al’ ne lezi vraže, krenu i nama jednom automobil niz brdo sam od sebe, sva sreća da je tata bio u blizini.
– Jesam vam rek’o da ne dirate ručnu? – derao se na sva zvona.
– Jesi, al’ nam nisi pokaz’o šta je ručna!
– Samo da vas vidim da ste još jednom sjeli u auto, samo da vas vidim… – siktao je dok smo se mi tresli k’o jasike.
Komšije su izašle napolje da vide šta se dešava. Baba je doletjela do auta.
– Ivane, šta se dereš? – pitala ga je.
– Ma ovo dvoje spustili ručnu, mogli su izgint’…
– Ručnu? Daj da ja vidim svojim očima otu ručnu!
– Evo, mamo, ovo je ručna.
– A i jesu je oti što prave kola baš naguzili da bude djeci na povatu, bježi ba! Hajte svi na kafu.
Brat i ja smo se uvukli u sobu i sjeli ispod otvorenog prozora da čujemo šta će komšije i naši koji sjede ispod grožđa pričati nakon svega kako bismo utvrdili ko je na našoj strani. Svi su oni odjednom poznavali nekoga ko je imao situaciju kao tata maloprije. Nabrajali su primjere i složili se u jednom – djecu samo dobra motka može naučiti pameti. U godinama koje su uslijedile mogli smo pomno pratiti i njihov roditeljski put. Tu smo naučili bitnu lekciju – lako je tuđoj djeci biti strog roditelj. Kad njima zaplaka u kolijevci motke padoše ne u drugi nego u stotinu drugi plan, a naše dječije pameti spoznaše kako su odrasli dvolični.
