Piše: Ivona Grgić
Perin brat Mirko, penzionisani prvi kopač u jami, ljubitelj ljute kapljice imao je dvoje djece Damnjana i Elenu. Elena, jedini doktor nauka u selu, njegovana mlada žena, živjela je sa ocem i majkom. Radila je pri rudarskom institutu, a ocu je bila ljuta rana, premda je uzela trideset i četvrtu, a još se nije, kako Jare navodi, bračno ustabilila. To je Mirka žigalo kao sandžija kad god je vidi nad knjižurinama koje su joj mladost popile, a zli su mu jezici ovu činjenicu znali predočavati tako da je upakuju u brigu sa mašnom pa bi Mirkan svima nabijao na nos da su ustvari ljubomorni što njihova djeca ne nose ono dr pred imenom, a i sam je bio i više nego zabrinut.
-More ko rijet da je niko nije stijo, selo je to. – žalio se ženi.
-Pusti selo. Sve same musavede ovde. Koliko njih noge za njom lomi…
-Lomi, al’ nijedan da ih konačno polomi.
-Nemoj! Pusti dijete. Ni tebe niko u brak nije gonio, nećeš ni ti nikog!
I dođe jednog dana Elena s posla, pozva oca i mater pa im izloži da ima momka i da ga želi upoznati s njima. Mirkova duša samo što iz tijela nije iskočila, a srce je udaralo tako jako pa se žena zabrinula da mu neće pozlit’ od sreće.
-Dešava se i to – vikala je dok mu je davala šećer i vodu – ljudi znaju skapat’ ako ne znaju raspodijelit’ sreću kako insanima i dolikuje.
Mirko se nije obazirao mnogo na njene riječi.
-‘Ćeri, dovedi ga sad što se mene tiče.
-Ne, tata. Sutra naveče. Doće nam na večeru.
-E, da sam znala da će se neko noliko zetu obradovat’… – otpuhivala je žena – sina noliko slavio nije.
Mirko je na večeru pozvao Jareta i njegovu porodicu. Elena se nije protivila i ovo je majci bilo čudno zato što dr Jareta baš i nije simpatisala. Nanjušila je majka nešto blago rečeno nepovoljno, ali ko još nju sluša. Jare se obradovao pozivu koji mu je bio čudan do zla Boga i sve ga kopkalo šta je to sutra naveče.
-Ićemo, ženo, al’ pazi šta ti kažem, ovo nisu čista posla.
-Ti u svemu nađeš nešto prljavo. – frknu Mara.
-Svako od sebe polazi… – dobaci Tunjo.
-Živi bili pa vidjeli! – promuca Jare.
Mirkovica je ustala rano. Svu noć oka nije sklopila i okretala se k’o na ražnju po onom bračnom krevetu što škripi. Jedva je čekala da svane.
-Jesi je pit’o kako se zove?
-A, joj tebe. Nisam. U vakijem slučajevima on treba da se trese, a ne mi. Vidi nje, k’o da se ona treba udat’, a ne ‘ći.
-Što pozva onog arsuza? On u svačiju kuću neki baksuzluk unese.
-Ma daj. On je naš. Kad on nešto vidi, u ovom slučaju, ako Bog da zeta, to ti je bolje neg’ da si u novine stavila. Nek sazna selo, nek sazna, da će i naša Elena uskoro dijete ninat’.
-Kakvo dijete, šejtani te ninali dabogda?
-Et, opet ona. Pa kad se žena uda, logično je da nakon toga uslijedi dijete.
Elena se plašila večere i upoznavanja. Prešutala je jednu sitnicu – izabranik njenog srca se moli Bogu na malo, reći ćemo, drugačiji način. I ne moli se on Bogu, ateista je, ali recimo, kad bi se molio, on bi to činio na arapskom kao i svi muslimani. Željela je da joj roditelji prvo upoznaju izabranika, da uvide ono u čemu je ona već tri godine uživala – da je čovjek, insan iliti ljudeskara kake na svijetu nema. Kada bi Mirko samo proveo nekoliko sati s njim, zatvorio bi oba oka na tu sitnicu koja bi mogla biti prepreka njenoj sreći. Drago Jare bi bio idealan amortizer – onakav kakav je, jer zna podići svaku situaciju na viši nivo, a i pričljiv je pa bi prekinuo onaj trenutak šutnje koji nagoni ljude da postavljaju čudna pitanja o nacionalizmu i vjeri.
U Mirkovoj je kući bilo veselo uoči blagdana Sveta tri kralja. Jare je sa porodicom došao pola sata ranije, kako i dolikuje nekome ko ne želi da propusti ništa.
-Pa, Mirkec, kojim si me dobrom pozvao?
-Lijepo rečeno – dobrom. Dašta nego dobrom, moj Drago.
Znači stvarno je nešto jako dobro čim me zove imenom – pomisli Jare i potegnu malo heinekena iz flaše k’o biva da domaćica ne prlja čašu.
-Pa…
-Pa hoću da nekog upoznaš. Sad će oni!
Elena ulazi u kuću, a iza nje visok momak, crn, bez zalizaka povrh čeone kosti, mirušljiv, uredan, ma momak kakav i dolikuje jednoj doktorici nauka.
-Moje poštovanje – izgovori dok pruža ruku Mirku.
-I moje, sine. Ja sam Mirko.
-Tata, ovo je Vili, moj momak.
-Ako Bog da, a daće i zaručnik. – izvali Mirko, a žena ga kuči laktom.
-Tata…
-Moja mama, naš prvi komšija Drago, njegova supruga…
Nakon rukovanja, posadi Mirko momka pored sebe.
-Eto, sine, šta ti je žensko. Ova moja čitav dan o tebi konta. Sve me pita:“ Mirko, šta misliš, jel’ on prija ženjen, imal’ kakije prikolica za sobom…“
-Nisam ženjen, nemam djece, imam samo psa, nadam se da Džeki nije problem…
-Eto, ženo, čuješ li ga? – dobaci ženi koja se crveni nakon ovih laži.
-Đe radiš? – upita Jare.
-U policiji, ja sam inspektor, a Vi?
-Vi je za starce, ne persiraj me. Ja radim privatno, za sebe.
-Voza babe ne pijacu. On je divlji taksista. – ubaci se Mara.
-Selo priča više divlji nego taksista. – kroz smijeh prozbori Mirko tapšući Jareta po natkoljenici u znak šale.
-Ma bižite, ljudi. A na kojem si trenutno slučaju, ako nije policijska tajna? – upita Jare da skine šegu sa svog imena.
-Ma nije tajna. U Toljanima se pojavio lažni svećenik.
-Kako mislite lažni svećenik? – upita Mirkovica.
-Čovjek se obukao u svećenika, s njim bio još jedan u civilu, ispratili župnika i vršili blagoslov kuća. Priča se da su nakupili više od dvije hiljade maraka.
-Auuu. Pa jeste li uradili foto robot?
-Eh, nema toga kod nas. To je samo u filmovima. A i da ima, prema iskazima ljudi, ne vjerujem da bi mnogo pomoglo.
-Zašto?
-Pa kao da mi opisuju dvije glavice kupusa. Kakve glavice kupusa mogu biti – male, srednje i velike. Ova dvojica, srednje visine, prosječne težine, starosne dobi od četrdeset i pet do šezdeset godina, imali crne kape kakve ove zime nosi pola grada, naočale sa dioptrijom. Šta da vam kažem, takvih ujutro pored mene prođe parem pedest kada idem na posao. Taj lažni svećenik, imao onu haljinu što svećenici nose, a onaj drugi rudarke, svijetle farmerice i crnu jaknu. Kažem vam, kao glavice kupusa, nijedne karakteristične osobine nemaju. Ali ne brinemo se, uhvatiće se oni prije ili kasnije.
-Kako mislite?
-Pa, gospodine Drago, takvima se novac osladi. Sve su župe obaviještene. Na osnovu ovoga što sad imamo, ili bolje da kažem nemamo, ništa ne možemo, ali takvi ne miruju.
-Što jest, jest.
-Ali župljanima kao da je drago što je neko njihovog aktuelnog svećenika prevario. Čak su mi rekli da je taj lažni, nekako ljudstveniji i otvoreniji za komunikaciju.
-Veliš?
-Da, da. Svi za njega imaju samo riječi hvale. Rekli su čak da i priča po seljački, da se bolje prilagodi narodu. Pa smo zaključili da je to sigurno neko iz susjednog sela jer…
-Ma jok. To mu je modus operandi! – odbrambeno će Jare.
-Mislite?
-Eto, ja kad bi glumio, na primjer hodžu, ja bi prvo promijenio govor i viko him, hin, njiha.
-Zanimljivo stanovište. To mi nije palo na pamet.
Eleni se svidjelo kako se odvija upoznavanje, a Jare je bio džoker u rukavu.
Fra Mladen je bio ljut k’o puška nakon diverzije lažnog paroka po njegovom selu pogotovo zato što su župljani odbili dati novac za pravo škropljenje. Bio je to prijek čovjek koji je vjerovao da ovaj narod dobro funkcioniše samo pod vojničkom čizmom. Nije mu bilo mrsko ni ošinuti dijete po glavi na vjeronauci ako slučajno zapne u pola apostolskog vjerovanja, a na ispovijedi je više on pričao nego onaj ko se ispovijeda.
-I onaj lažni očenaša k’o i pravi, ako ne i bolje – vikali su seljani – a ako neće škropit’ i ne mora, nama je kuća blagoslovljena.
Čitava ova stvar dođe do biskupa koji naredi fra Mladenu da zađe i poškropi domove bez naknade. Namjeravao ih je poškropiti kad se snijeg bude topio – da isprlja podove i tepihe što više pa barem tako kazni nepsolušne župljane.
-Večera je na stolu. – povika Mirkovica.
Svi ustadoše, a Mirko uze budućeg zeta za ruku i povede ga do trepezarijskog stola.
-Sine, ti ćeš nam večeras prekrstit’ sofru.
-Tata, to radi domaćin kuće…
-Ja sam moderan. Na mlađima svijet ostaje. Hajde!
Vili se zacrvenio, prišao onom jelu i zaigrao na sreću.
-Sofro, ja te krstim!
-Mirko, šta je ovo? – upita Jare.
-Sofro, mi te krstimo. – pokuša Vili ponovo.
Tad je Mirko shvatio da zet nije dovoljno naš. Počeo je urlati, a onda je dokopao rolnu aluminijske folije pa počeo udarati Jareta i izgoniti ih sve iz kuće.
-Ti, Jarče jedan, ti si mi sav ovaj baksuzluk u kuću unio. Mrš, mrš…
-E, ženo, nikad mi nije bilo slađe dobiti batine! – govorio je Jare kroz smijeh dok su bježali kući.
Odmah se Jare prihvatio telefona i obavijestio znane i neznane o bijedi koja ga večeras sopopade ni kriva ni dužna.
Elena se tu veče inkognito udala, k’o sjeroče. Mirko i ne sanja da će za šest mjeseci biti djed – kakav takav, ali djed.
