Dođoše mi komšija S. i Derviš na kafu i čašku ljute, pa već s nogu počeše pričati o spornoj kameri preko koje su, kako vele, na pravdi boga špijunirani Bog zna koliko vremena.
– Ja sam lično naš’o kameru! – poče se Derviš hvaliti – Znaš đe bila? Na vetrini, al’ ukrajčena i dobro zamaskirana džidžama koje narod po svijetu zove suveniri. Samo je surla koja fata sliku dešavanja u kući bila isturena između džidža.
– Čuj to? A kako izgleda ta kamera? – upitah ga.
– Derviše, opiši joj.
– Pa kako izgleda, izgleda k’o kamera, kako će drugačije izgledat’?! Glavnina tijela joj je plavkaste boje. Na najgornjijem zglobu ima isturena surla cijev ‘nako k’o na tenku, a dornji dio otog spornog zloba ima tri manja pipka srebrene boje s crnijem prstenovima. Sa strane od zgloba ide krivina i na nju je isto namontiran pipak, al’ dosta kraći. Svi ti pipci su uprti na ploču koja bezbeli šalje snimke za Njemačku pomoću metala koji se nalaze na rubovima ploče. Ispod ploče ima neki k’o feder i on je zadužen za siguran transport snimaka do Njemačke koje šalje ploča. Kamera ima i pod i to je najglavnija stvar, jer se u otom podu preko dnevne svjetlosti skuplja energija koja kameri omogućuje da povazdan radi, jer nije uspojena na struju.
– Čuješ ti, sekano, kako Derviš sve stručno objašnjava? Da je bogdom malo češće iš’o u školu, on bi sad glavni inžinjer bio!
– A mogu li ja doći da vidim tu kameru?
– Naravno. Pokrili smo je džemperom, al’ ćemo je otkrit’ samo za tvoje oči.
Odem ja do eSove kuće i imam šta i da vidim, oni zašuškali dječiji mikroskop koji je eSova sestra kupila djetetu, jer je dijete navalilo da baš to hoće, a djeca k’o djeca, svakog čuda im tri minute dosta, pa sporni uređaj ostade i eto napravi od Derviša vrsnog znalca opisivača.
