Komšija S. se tokom godine osim sa mnom i sa konom koja se tu uvijek nekako zadesi, druži i sa jednim Franom. Žena tog Frane radi u inostranstvu sezonu pa kad dođe kući druženja se prorijede. Do tog prorijeđivanja nikad ne dođe ni odmah ni naglo. Prvih dana nakon njenog dolaska S. im je stalni gost, Franica ga počasti, iznese mu čak i meze, nabroji sva pića koja imaju da on izabere šta mu se pije, a onda joj dozlogrde stalne posjete pa mu jasno stavi do znanja da nema više alkohola.
– Kako nema, rodice Franice, neki dan noliko, a danas ni kap? Nije da nema već ne daš, neka te neka. Dobar sam ti kad ti pazim Franu dok te nema, a ti meni vako zahvaljuješ.
– Ma šta ga imaš pazit’ nije on maloljetan?!
– Upravo tu i leži zec. Nije maloljetan, dakle, punoljetan je i još gore u godinama je. Veća je šansa da bolest potrefi punoljetnika nego maloljetnika. Da on, ne daj Bože, upane ne bi ga im’o ko podić. Srčani i moždani udarovi su u ovijem godinama sasvim normalna stvar. Da mu je šta bilo plakala bi ti k’o godina na groblju.
– Ima on telefon.
– Ej, baš će moždani čekat’ tren kad je on kraj telefona. Ja sve tebi njega čuvam i to bez marke, volonterski.
– Ma šta reče?
– Ja sam tvoj volonter.
– Ma kakav crni volonter? Ti dođeš da popiješ. Nikom ti hvaljen Isus nećeš reći džaba.
– Slušaj ti, rodice, ja samo paroku vičem Faljen Isus, a đe si ti vidjela da je ikom od paroka koja kap kanula u žedna usta? Narodu govorim dobar dan jer sam ja demokratski nastrojen čovjek koji poštuje sve vjeroispovijesti, a kad se napijem onda se preokrenem pa svima govorim “moje poštovanje, kako smo danas”da ljudi misle evo ga gospodin pa im moje pijanstvo bude manje vidljivo jer je gospodi štošta oprošteno.
– E, pa gospodine, da se mi onda lijepo danas oprostimo jer nas sutra, prekosutra i izasutra neće biti kod kuće. I od sad mi slobodno nazivaj Boga sa hvaljen Isus kad me sretneš u putu jer od danas nema ni ovdje kapanja u žedna usta. Idi pa sebi zaradi, nakupuj rakije i pij do mile volje.
Tako ona zakuha na kulturan način sa komšijom S., a on k’o uvrijeđena mlada, pali se na svaku sugestiju pa dođe meni i kuka li kuka.
– Ona Franica se sva švabizirala. Čak i mene savjetuje da idem radit’.To samo priča o privatnosti, apsurditetu nenajavljenih posjeta, drži mi dersove o alkoholizmu kao da istog nema po evropskom kontinentu. Tam ljudi piju pet puta više nego mi Bosanci jer su im i prihodi pet puta veći.
– Ona je desna žena, vrijedna, poštena, a ti bi samo lok’o i šta ćeš dol’ svaki dan?! Dobro ti je i rekla, idi i zaradi. Alkoholizam nema nikakve veze sa prihodima. – osu se kona.
– Frano mi je jaran, a jarani se druže, ako nisi znala. A alkohol i nema veze sa prihodima već sa rashodima jer ja poznajem ljude koji nemaju uopšte prihoda pa se zaduže za pivu, a zaduživanje je rashod, skup rashod, kako sam dao svojim očima da primijete. A Franica vala ne zna sa parama nikako. Samo gluposti kupuje. Ona je hodajući rashod.
– Kakve gluposti, matere ti? Ti si hodajući rashod k’o i svaki alkoholičar. Ti! Ti uzimaš gluposti, tačnije alkohol.
– Alkohol da je glupost ne bi bio dezinfekcijsko sredstvo. – brani se S.
– I konzervans! – dodadoh.
– I kakve to ona gluposti kupuje? – ponovi kona pitanje.
– Eto, na primjer, kupila nekakve čaške. Na njima dvije crvene linije, ispod polovice moram da naglasim, k’o biva da se do otije linija po bontonima sipa piće. Onda meni naspe samo tri čaške, i to do prve linije idući ozdol, u oko more stat’. Dabogda ih sve polupala pa da pijemo iz onih tradicionalnih sa šljivicom što imaju ručkicu k’o gospoda. Radi naki ljudi k’o što je ona i njihovog rasipništva, tradicija mre na ovim prostorima, pu, sramota da je bude.
– Pa odel’ ti gdje radit’? – bocnu ga kona.
– Otiš’o jašto i navuko upalu desnog uha od promaje. Kupio poločicu rakije i čim sam stig’o kući, uspem kap dvije u uho ne bi l’ me prestalo, al’ vraga. Gori mozak k’o baklja olimpijska.
– Rakiju sip’o u uši? – zabezeknuto će kona.
– Nije u uši već u jedno uho, ono bolno.
– Pa đe ćeš to jadan ne bio? Nije mi jasno…
– Ni meni nije jasno kako nešto može u usta, a ne može u uši. 🙂
