Komšija S. je bio jako ljut na Derviša kada je otkrio kako je Derviš u potaji prodao i gotovo sam popio radno odijelo i hateze cipilice koje je Meho Firmaš htio pokloniti eSu. Derviš je nakon fatanja u laži odmah došao do kuće komšije S. s namjerom da se pomire.
– Rođo, de halali živ bio! – kukako je na sva zvona.
– Nema tih para! Ja se dva dana tresem od brige za tvojim zdravljem. Slag’o si da ti se u utrobu naselio virus koji te non stop goni tam đe i car ide pješke, a ja se jadan prip’o da virus nije izgriz’o tvoju očigledno bezobraznu utrobu koja ne može funkcionisat’ bez pive. Oblijećem ti oko kuće drhteći da ti nije šta bilo, a tebi se ustvari samo vratila tvoja hronična bolest zvana brezobrazluk! Nije tebi žao što si me izd’o neg’ što sam te ufatio na djelu. Što si to uradio?
– Uzjah’o me šejtan, eto!
– Šejtan? E, pa poruči šejtanu da te jaše i dalje, jer ja do prvog oktobra ne namjeravam s tobom ni dobar dan razmjenivat’.
– Što tolikačko dugo? De ‘vako ćemo, ja ću ti porovit’ kompir, a ti se za to vrijeme odljućivaj na mene.
– Meni? Taj smo mi kompir skupa sijali i skupa bi ga i pojeli, tako da ti to ne činiš meni već i svojoj guzi! Dobro, porovi! Skidam ti onda moje duvanje na dvadeset i deveti. Dok budeš rovio kompir ja ću se k’o kak’a kučkica smijuljit’ i izvirivat’ iza firange i gledat’ kako ti znoj kapa sa čela isto k’o što si ti izviriv’o kad sam ja ‘nako pripanut’ oblijet’o oko tvoje kuće pun strahova da ti nije šta bilo.
– Zar nikako ne može da se prije odljutiš?
– Ne može! To je taman vremena da sam potrošim svoju socijalku koja mi je inače legla i za čije si ti mjesečno lijeganje očigledno zaboravio! Ja sam ti sad, bolan, lik sa parama. Pun sam k’o brod! I samo da znaš doživotno ću ti svakodnevno nabijat’ na nos što si uradio to što si uradio, jer se ja, Hamdice Dervišbegoviću Derviše, ne dam izdavat’, ja, ja!
