Jednog se dana začu plač. Izašli smo iz kuće i uputili se na put. Kuću nismo ni zaključali. Ubrzo smo došli do gomile ljudi koji su okupljeni oko jedne žene odavdje. Žena je na koljenima, plače i čupa svoju gustu, plavu kosu. Mi mali smo se držali babe i pokušavali dokučiti ko je umro, jer se ovako plakalo samo kada neko umre. Devedeset i šeste mi je umrla dvadesetosmogodišnja tetka, pa sam i ovdje pomislila da je umro neko jako mlad. Žena koja je plakala ima četvero djece i svi su po sjeveru Evrope. A onda su unesrećenu ženu nekako odlijepili od tla, poturili pod njeno opušteno tijelo plastičnu stolicu i neko donese šećera i vode. Mi djeca smo se uplašili. Čim je umiše, kao da malo dođe sebi, pa se dozna da joj niko nije umro. Naime, nema joj novčanika.
– Došla sam iz Tuzle i… – zborila je u prekidima – bio mi je u ruci i …
– Jesi li sigurna da ga nisi u gradu izgubila?
– Ama nisam! Taksisti sam platila sićom iz novčanika! Sve sam pregledala, ali nema ga i nema. Neko mi je ukr’o novčanik. Imala sam tri i po hiljade u njemu, ličnu…
– Ma ko će ti ukrast’? De se ti prisaberi! – reče neko.
– Ma šta ko će mi?! – frknu unesrećena i pokaza nosem – Oni dol’! Nema ko drugi, nema! Znaš ti šta su za njih bijedu tri i po moje hiljade? Oni tolikačke pare nisu vidili na kamari, a kamoli imali.
– Otkud tebi tolike pare?
– Digla u banki da platim novu stolariju! Djeca mi poslala! Nema ko, samo oni! Krade onaj ko nema, logično! – brojala je i ne primijetivši u onoj grupici osobu na čiju je kuću pokazivala – Dabogda im za lijekove trebale, ustvari djeci im dabogda za lijekove trebale kad su spremni uzimat’ s kičme moje djece. I dabogda oni to sve gledali, ruke im se lopovske sasušile dabogda! Dabogda im bilo zadnje! Dabogda im svaki zalogaj prisjeo!
Neko trezven upita ženu šta je radila između plaćanja taksisti i trenutka kada je primijetila da joj fali novčanik.
– Otišla s kesama do vrata, otključala vrata, unijela kese, onda opet otišla po ostale kese, raspakovala kesu u kojoj su stvari za friždera, poredala ih, pa sam onda ostatak stvari odnijela do podroma.
– Ulazi u kuću! – naredi joj taj trezveni.
Ušli smo i mi za njima. Čovjek otvori frižider, poče vaditi stvari i nađe novčanik između kantice kajmaka i pakla voćnih pudinga. Otvori novčanik i natjera unesrećenu da prebroji novac.
– Nema potrebe! Ja stvarno…
– Broji! – dreknu čovjek.
Izbrojala je svoje tri i po hiljade i troje po dvadeset maraka. Onda uđe onaj čovjek čiju je djecu otoič klela i reče:”Dabogda ti Bog pameti dao!”
– Dabogda mu se kletva oprimila! – izjaviše dvije žene i svi napustišmo njeno dvorište.
