Sjedimo komšija S., kona i ja. On je prethodni dan mrtav pijan ležao u kanalu skoro četrdeset minuta sve dok mu neko psetance nije raskopalo vrećicu i načelo hljeb.
– Seko, ceger se bio odvojio od mog ramena, u njemu dvije kese, a cukica doš’o i kop’o mi po stvarima. To me razbudi i čim sam ga uočio počnem vikat’:”Ostavi hljeb! Ja sam to sebi kupio! Mrš! Mrš!” Ali džaba, on zdrpi hljeb i ode.
– Ja bi sve one što se zavaljuju po kanalu i ležeći u njemu brukaju familiju, lijepo čekićem u glavu pa il’ bi ih opametila il’ ubila, treće nema! – sikti kona.
– Ti se ne javljaj – frknu S. – vidiš samo kad ja ležim u kanalu, a svog sina ne vidiš!
– Moj sin nikad nije lež’o u kanalu!
– Jest’, svega mi, ne popio ovu kafu ako lažem.
– Lažeš k’o pseto.
– Pseto mi ne pominji. Lišilo me juče hljeba. I ne lažem.
– Lažeš! Joj sad bi te – zbori i skuplja prste u pesnicu – po njuški što mi diraš u djecu.
– Ti bi se odmah tukla kad te neko izdemantuje.
– Ti lažeš.
– Zovni sina da ti kaže.
Kona u inat nazva sina i sve mu objasni.
– Ja lež’o u kanalu? – začuđeno će sin, a mi ga okupljeni oko telefona slušamo.
– Ti, rođo, ti! A u tebe mati samo mene napada da k’o fol brukam familiju, a ti gori od mene. Čak si i duže ležo u kanalu kod šumice.
– Kad, svega ti? – ljutito će sin.
– Prošlog septembra si, da izvineš, potrbuške lež’o i slikav’o sa fotoaparatom one crne ‘tičice žutog kljuna dok su stajeći raskusuravale komadić hljeba što si im ga bio bacio. Sad priznaj mamici da sam upravu.
– Ali nije bio pijan! – dreknu kona.
– Ajde molim te, baš narod koji prolazi kolima vidi razliku između pijanih i umjetničkih boravaka u kanalu! – pobjedonosno odvrati S. i pokaza mi palcem i kažiprstom zamišljenu vertikalnu liniju kao znak da mu naspem jednu čašku.
