Piše: Ivona Grgić
Došao nama kum u posjetu, pa su moji roditelji iskoristili priliku da mu ispričaju kako sam se penjala na regal ne bi li se naparfemisala maminim parfemom i sa regala tako mirišljiva skakala na krevet. Nakon obimne priče o tome kako sam mogla slomiti vrat, ruke i noge ili ne daj Bože suzbit’ kakav organ, kum me posjeo kod sebe.
– Voliš mirise?
– Uf, ne pitaj.
– Znate vi šta – obratio se mojima – vi trebate bit’ sretni što imate ovako dijete. Jedan moj jaran ima sina, dobro dijete, al’, brate, od vode bježi k’o vrag od svete vodice. Sav se zaceni kad se treba kupat’ i dobijete temperaturu koju više ni jabukovo sirće neće da skine. Na to sve, vrišti k’o da ga gule na sam pomen kupanja.
Ja sam uživala dok je on pričao pakosno se smijuljeći svojima u sebi. Mislim se, e jeste i našli kome ćete smradati o meni, neka, neka.
– De ti kumu reci kako se zove otaj miris!
– Ti nju braniš! – poče tata – Da joj je šta bilo mi bi morali deverat’.
– Kume, na njemu piše blue. – rekla sam, a ono Charlie sam prešutila, jer nisam bila sigurna kako se tačno izgovara.
– Piše? Čekaj, ti čitaš?
– Čitam jašta, sve slovo po slovo. Ja sam jako zainteresovana za slova i puno volim školski pribor.
– I vi se žalite na ovo dijete? Stid i sram da vas bude! Ja znam jedno dijete, treći razred, ej treći, ne zna još čitat’.
Znali smo mi da kum malo navlači na moju stranu, jer tad nije bilo moguće ni prvi završiti bez da znaš čitati, ali mi bilo drago što me hvali.
– Donijeću ja tebi i pribora, ima kancelarijskog kod žene.
Mnogo mi se dopala riječ kancelarijski, jer je to zvučalo nekako važnije nego školski.
– Samo ti njoj obećavaj… – dobaci tata – Trebaš ti njoj reći da…
– Ivane, svaka tebi čast, al’ djeca rastu, a ja starim, neću da mi sutra izmaknu štap!
Kum mi je ubrzo donio parfem na kojem je pisalo blue, ali taj parfem nije uopšte ličio na mamin. Tad sam saznala da na svijetu ipak postoji više parfema što me mnogo obradovalo i raspalilo mi i maštu i znatiželju. TriciA blue, petnaest mililitara. Dobila sam i vrećicu pribora. Svoj sam lični blue potrošila za manje od mjesec dana, jer sam se ponašala kao da sam vlasnik cisterne parfema, što sam uredno i otplakala. Nakon toga je počeo rat, a kum je otišao iz naše zemlje. Nažalost nije ni doživio one godine u kojima se izmiče štap, a ni ja nikada više nisam doživjela da me iko onako energično brani, iako je kroz život bilo situacija kada sam se ni kriva ni dužna nalazila u neobranom grožđu, iako je ta neobranost bila i te kako očita mnogima sa strane, ali eto, teško je dorasti do veličine kuma, mnogo teško.
