– Ivona, možeš li sa mnom malo ući u kuću? Imam tajnu koju moram nekom ispričat’. – upitao me petogodišnji sin moje prijateljice nježno me povlačeći za ruku.
– Da nisi šta napravio? – frknu ona – Idem i ja s vama.
– To ne može. Ovo je moja tajna i smijem je dat’ kome ja hoću.
Namignem ja njoj i uputim se sa djetetom prema toj tajni, pa da vidimo šta je. Uvede on mene u njihovu prostoriju svaštaru koja bi za nekoliko godina trebala postati njegova soba. Skide dječak nekoliko rolni ukrasnog papira, praznu ambalažu od nekih igrica koja se čuva za ne daj bože reklamacije i još neke sitnice, pažljivo otvori poveliku kutiju i tihano reče ono baš saučesnički i ponosno:”Vidi, ufatio sam mamu kako ovo krije.”
E, nemojte sad pomisliti da Ivona okolo odaje tuđe tajne i da je osoba od nepovjerenja, ali ova priča ne bi imala nikakav smisao da vam utajim sadržaj kutije koji je već ionako bio tajna njegove mame i mene. Naime, ta mi se prijateljica uvijek žalila da je septembar finansijski devastira pošto ima i starijeg sina školarca, pa sam joj dala jedan logičan prijedlog – od oktobra počni kupovati školski pribor za iduću godinu, ta pa neće se ni sveske ni kajdanka ucrvati, a sebi ćeš buduće troškove olakšati, jer od oktobra do idućeg septembra te kupovine uobročene na pomalo nećeš bog zna ni osjetiti.
– Ma djeca će to sve rasturiri, sveske išarati, kidati dvolisnice i…
– Sakrij, brate mili.
I eto tako ja dobih tajnu čiji sam inicijator, a ako i vi imate školarce, primijenite ovu tajnu i na svoj budžet, od januara do septembra fina se zaliha može stvoriti, a sebi ćete biti zahvalni krajem avgusta što ste uradili iz dijelova ono što itekako zna biti opterećenje ako se radi odjednom.
