Naslovna Blog Kava s Ivonom: Piši!

Kava s Ivonom: Piši!

Sanjam ja, draga moja sekice – priča mi S. uz kaficu – da neko mete asvalt viš moje klizne kapije na točkiće. Zvuk metle brezovače mi probi uši. Prikučujem se prozoru i nikako da razaznam ko je, pa iziđem da vidim o čemu se radi. Kad ono imam šta vidjet’, testu mi mete đavo lično. Na glavi mu rogići, rep mu zašiljen, a metn’o dioptrijske cvike, bezbeli da bolje vidi pomest’. Svuđi prljavo, a samo dio puta kod mog čist k’o suza. Ja povičem da se malo umilim đavlu:”Rođo đavole, daj mi otu brezovaču da ti pripomognem ipak ti čistiš ispred mog.” On se prikuči i umjesto metle turi mi u ruku hemijsku olovku. Taman da ga upitam šta će mi hemijska, neko zakuca na vrata i ja se probudih sav mokar od znoja jer sam prethodni dan po vrućini pio. Pažljivo otvorim, kad ono djeca nose okićenu pljosku i pozivaju na svadbu komšije Marka. Sto ti gromova, moradoh im dat’ zadnjih pet marona, al’ sam makar sav sadržaj pljoske istres’o sebi u grlo. Vas cijeli dan me mučilo ono sa đavlom i nikako nisam mog’o dokučit’ šta može značit’ uručena olovka od strane đavola sem polazak u školu kako i piše u onom mom sanovniku. I taman zaboravim na otaj san kroz neka dva mjeseca, kad osvanu svadbena subota. Konin je muž aščija, a ona se sređuje za ić’ u svatove i broji nešto na sva zvona. Kontam sigurno joj žao para, pa da malo dušu olakša zvocanjem. I ja sam kont’o otić, al’ nit’ imam kuvertu nit’ imam šta, da izvineš, metnit’ u nju. Onda se kona prikuči ogradi i zovnu me vikajući da je hitno. Ja tam, a ona mi pruža hemijsku olovku, posjede me za sto, poturi pred mene razglednicu na kojoj su mladjenci i viče:”Piši, zaturila sam ‘očale!” Ja namjestio umjetničku ruku i pišem po diktatu. Načestit’o se ja pismeno i na um mi pade đavlija ideja – umjesto nju potpišem sebe. Ona tutnu u razglednicu sto eura, sve strpa u kuvertu, liznu je i zatvori. Zaiska i da na kuverti napišem njeno ime, ali ja je demantujem riječima:”Nije ovo, bona, pismo već čestitka. Unutra piše sve. Za vanjskim pisanjem nema potrebe.” Na čudno čudo složi se, a ja pohitam kući, obučem lijepu odjeću koju nosim kad idem na biro i niz put kontajući da ću nekog ujagmit’ da me odvuče do svadbenog salona. Tako i bi, poveze me Miro Pasačkin, fala mu kud čuo i ne čuo. Nakon vjenčanja mladjenci iznijeli sjajnu kutiju sličnu onoj koju stave za izbore, gor’ otvor k’o na kasici prasici, samo malo, da izvineš, duži i ljudi sami okružiše kutiju da uture svadbene kuverte. Ja sam se malo mot’o oko kutije da budem viđen, a kasnije sam zasjeo za sto i pio koliko mi duša poželi. I sve bi bilo dobro da kona ne ču u selu kako je mladjenci prozivaju što je stavila praznu kuvertu jer ko god je tutn’o paricu, zapis’o je i svoje ime. Izbi skandal pa se ustanovi da sam se ja potpis’o na spornu razglednicu. Odmah mi se razdani – đavo, ‘očale, hemijska…Na uranak kona gore staji đe đavo pomeo cestu i prijeti mi ubistvom. Olovka je stvarno značila školu, a škola je skupa i često se može glavom platit’, pazi šta ti kažem. I iz svega ovog mi ostade samo jedna nedoumica.
– Koja? – upitah.
– Đe kona našla svoje ‘očale?