Komšija S. i Derviš dara pijani stoje u redu. Red dug k’o januar. Nakon dva sata čekanja dođoše do šaltera.
– Ja ću pričat’! – ubaci se Derviš – Dobar dan. Mi smo došli radi obrezivanja.
– Obrezivanja? – upita žena.
– Dobro si čula. Doveo sam jarana. Treba mu obrezivanje, jer mu je velika i ne mere unić’ tam đe treba unić’.
– Da niste pogriješili ustanovu? – kroz smijeh prozbori žena – A da jaran nije zakasnio za obrezivanje?
– Nije. Na vratima piše da radite do četeri sata. Nismo pogriješili ustanovu. Svi su nas ovd’e uputili. Rođo, izvadi ga da teta pogleda. Ustvari izvadi sve! – naredi komšiji S.
Komšija S. podiže jaknu koja mu doseže petnaestak centimetara ispod struka.
– Ne! – naredi žena.
– Vadi ga, rođo, nek vidi kolikački je.
– Zvaću obezbjeđenje!
– Bujrum, teto, al’ mi odavd’e ne idemo bez obrezivanja. Vadi ga, kad ti kažem! Nek vidi!
S. opet podiže jaknu.
– Udaljite se od šaltera!
– Bože sačuvaj! Jedva smo došli na red. Obrezivanje će se izvršit’ inače će past’ mrtva glava. – poče se Derviš derati.
U čekaonici se muha ne čuje. Stiže momak iz obezbjeđenja.
– Šta se ovdje dešava?
– Dešaje se da je rođo dobio mobilni od zeta iz Njemačke. Izvadi ga, rođo, da vidi. S. podiže jaknu, zavuče ruku u džep farmerica i izvadi mobitel.
– Kartica ne mere da uniđe, jer je velika, pa smo došli u ovu ustanovu da je stručna lica obrežu i prilagode, al’ nas napadoše. – objasni S.
Žena se pocrveni i uze mobitel i karticu. Čekaonicu ispuni grohotan smijeh.
