Ušla sam u kuću moje babe Finke i ugledala na stolu neke papire. Pozdravila sam se pa radoznalo upitala šta je to.
– Nacrt nove kuće. – odgovorio je ujak Ilija – Dođi da vidiš.
Nagela sam se nad one nacrte, on je meni nešto objašnjavao podsjetivši me na predmet tehničko koji baš i nisam voljela i ako ćemo iskreno ništa tu meni nije bilo jasno, ali sam svakako oduševljeno izustila “vau” i zaista sam bila od srca sretna što se pravi nova kuća, a ako ćemo pravo još me jedna stvar radovala – građevinski radovi zahtijevaju da se kupi dosta šljunka. Sudeći po ujakovim objašnjenjima kuća bi trebala biti i te kako velika.
– Koliko ćeš ti šljunka naručiti? – upitah ga.
– To će majstori odrediti – nastavio je iznenađen pitanjem – ne znam tačno koliko kubika…
Uh, uh, nisam znala šta je kubik, ali ta je riječ sama od sebe zvučala golemo i jedva sam čekala razglasiti ovu dragocjenu informaciju među drugom djecom. Ilija nije živio u Bosni pa samim tim nije bio potanko upućen u naše šljunkaste aferime. Naime, mi kad saznamo da neko ima šljunak, uvučemo mu se u dvorište za vrijeme dnevnika i raskusramo cijelu hrpu tražeći one male, riječne školjke koje smo skupljali. Šta je nama batina priuštio taj šljunak…
Pošto sam u kući svojih imala neograničen pristup informacijama pomno sam slušala informacije vezane za gradnju i samo čekala kad će i nas djecu sunce ogrijati. Moj drugi ujak Beneš koji je bio zadužen za nadgledanje radova otišao je u grad nekim poslom, pa smo iskoristili priliku motajući se oko majstora. Čim su oni sjeli da jedu opkolili smo šljunak. Majstor koji je bio pokrupan, blago valovite kose ustanovio je da nešto planiramo, skočio je od sofre i pravac pred nas.
– Šta radite? – proderao se.
– Tražimo školjke. – skrušeno smo priznali.
– Sutra da ste se nacrtali ovd’e, a sad bugija od šljunka!
Došli mi sutradan kako nam je i naređeno, a on se zaputio do kombija i dao nam neku kesu.
– Od sad da vas više ne vidim na mojim gradilištima!
Udaljili smo se iz majstorskog vidokruga i odvezali neprovidnu kesu. Pred nama se ukaza gomila morskih školjki. Otrčali smo do sofre i k’o najrođenijeg izgrlili tog glavnog majstora.
– Jesmo se dogovorili? – ponovo je upitao – Nema više prikučivanja šljunku na mojim gradilištima!
– Ma sve smo se dogovorili.
– Što ih nisi rek’o Benešu? – upita drugi majstor.
– Zar ja tebi ličim na budalu? – frknuo je ispijajući treću flašu pive – Ja starim, Beneš stari, oni rastu, pa je l’ treba da mi sutra izmaknu štap?! Džabe ti je da dvorac znaš izgradit’ ako ne znaš izgradit’ dobar odnos sa djecom, džabe!
Tu je počelo naše prijateljstvo sa od brda odvaljenim majstorom. Jednom smo mu kupili i kutiju cigara uz riječi:”De zapali jednu od nas.” Često smo mu donosili svježe vode, brali mu jabuke i išli u babin vrt po glavicu luka da ima uz obrok. Kada je nikla ogromna kuća on je na dan šljemenske po krovu hodao spretno kao mačka i mi smo bili sretni što imamo jednu takvu ljudinu za prijatelja samo nam je eto bilo žao što se radovi privode kraju i što će on uskoro na neko drugo radilište na kojem ga vjerovatno niko neće paziti onako kako smo to radili mi, mi kojima je u onoj kesi donio bezbroj kubika radosti.
