Kona, komšija i Zeničanke iznijeli šporet iz auta i ostavili ga na ploči ispred kuće dok ne vide kud će i šta će s njim. Ušli su u kuću nakon S. upadica u svaku rečenicu koju izgovore. Derviš i komšija S. uredno piju ispred kuće, zapjevaju koju, pa počnu pričati uzimajući u usta sve neistomišljenike. Odjednom se zaustavi nepoznati auto ispred konine kapije.
– Ko li je ono? – upita Derviš.
– Rođo Beban meščini.
– Uf, biće belaja.
Beban je inače jako kršan lik prgave naravi sklon da sve pojave i situacije tumači kako se njemu sviđa. Nije mu strano ni da se potuče i opsuje. Nerijetko, kako S. veli, zarijeva druge dirajući im bolne tačke. Jak je k’o zemlja i može fizički potegnuti za trojicu.
– Rođo, Bebane, šta ima?
– Đe, da ga zgromim?!
– Ko?
– Vaš komšija.
– Prikuči se ogradi da ne ispane da tračarimo komšiluk, znaš da mi nismo od toga. Šta ti je učinio?
– Zvao me da mu pomognem da upali crijep vrati na sestrinu kuću i nejamde sitna, a trgovac zatvorio radnju zbog privatnije obaveza, pa vaš komšo otiš’o kući po dva’est maraka i ja ga dva sata k’o pseto čekam. Ja za svoje nikog neću molit’, nikog!
– Ma on se na tvoj račun gustira. Nikad ti ote pare nećeš iščičit’, nikad! – frknu Derviš – Sve zijanio na novi šporet, sve! Osam stoja ispljuno na onu grdosiju. Vidi ga! – i pokaza rukom prema šporetu.
– Ono kupio? – prenerazi se Beban.
– Ja, ja, nema dugamdi na njemu ni za lijeka, samo ga malo pofataš i upali se. Valjda ne valja pita kad se ispeče u starom, kažu nije dovoljno mehka! – nastavi Derviš.
– Sad će on vidit’ Bogu svog!
Beban otvori gepek, obori sjedišta i sam utovari tek pazareni šporet.
– Joj jest’ jak!
– Ma kakav jak, huja u njemu nosi šporet, a ne snaga. – konstatova komšija S. – Biće veselo kad se klupče rasplete, pazi šta ti kažem.
