Došli meni komšija S. i Derviš na kaficu i čašku ljute. Načnemo mi tako neke teme i dotaknemo se ljudskih ne baš pohvalnih osobina.
– Ti si, Derviše, opasno zelen za svoje godine. Baš će ološ ić’ okolo i pričat’ da ga je guja ujela i pokazivat’ svijetu bolno mjesto eventualnog ujeda. Oni to jadan kriju, jer misle da će to druge radovat’ k’o što njih raduju tuđe rane. I ne prekidaj me svega ti! Ja taman upravio misli da seki razložim neke stvari i ti mi tu i ovo malo pameti pokušavaš presolit’. I tako, sekice, oni misle da su u nečem uspjeli ako ti pokvare dan i rasplaču te. Jakog mi uspjeha. Od radovanja ne čuju šištanje pri zatvaranju pipa. Šta god da ti se loše desi u životu, a da je skrojeno od ljudi samo se sjeti ventila i božije ruke. Ponekad se ako ćemo pravo jednoj te istoj osobi stalno čini zlo i Bogu dokundiše da stalno pomalo odvrće i zavrće, jer ima on i drugog posla, pa do kraja odvrne i oštećenoj strani i onoj koja oštećuje. Ja, ja! I sad se sve ovo raščlanjeno da sabrat’ u jednu cjelinu iz koje se može zaključit’ kako to da ja bez marke u džepu uvijek dođem do piva na neki način.
