Komšija S. i Derviš poranili. Piju kafu i uz kafu pive, a Derviš sav nikakav.
– Derviše, šta je tebi? Nekako si mi klon’o duhom.
– Jesi ti vidio šta se sve u svijetu dešaje?
– Tu znači leži zec! Nisam i neću ni da gledam.
– Al’ to je realnost.
– Derviše, ja neću da gledam kako jest’ nego kako nije, a kako bi’ ja volio da jest’. Za tebe u ovoj kući nema više dnevnika. Razbolićeš se, a onda nema one tete voditeljice dnevnika da ti meće sirće na stopala, da ti kuha supice i ugađa sobnom temperaturom, neg’ se ja moram nategnit’.
– Neko kuca.
Otvoriše vrata kad tamo komšija Murat.
– Bujrum, Murate. Rođo S., znaš mog komšu Murata?
– Samo iz viđenja. Čekaj ba, je l’ to onaj što mu žena ima dobre batkove?
– Baš tako. Ih, kako su joj masni batkovi, to kad uzmeš u ruku…
– Šta to pričate? – frknu Murat.
– Istinu kroz komplimente. Svaka čast svim ženama ovog svijeta, al’ u tvoje su, brate, batkovi za medalju. Sam pogled na njiha bi mrtve dig’o.
– Kako te, Derviše, nije sramota? – zagalami Murat i uhvati Derviša za revere.
– Što bi me bilo sramota? Jesam šta slag’o? – zajauka Derviš – Svaka žena kad ispeče batkove budu suhi k’o triješće, a u tvoje se meso samo kida od kosti, a unutra sočni, uf, čak sam hin i ja s dva zuba u vilici bez problema konzumir’o.
