– Rodice, prikuči se dera ogradi! – naredi Derviš jednoj ženi iz našeg sela.- Šta je bilo, Derviše?
– Šta ovaj u tebe ker laje na mene? Svi koji putom prolaze, prođu normalno, samo kad mene vidi razlaje se k’o lud.
– Ne poznaje te.
– Kako me, bolan, ne poznaje? Ja svaki dan ovudale prođem.
– Pas je u boksu, ne može ti ništa.
– To ti misliš da mi ne more ništa. Znaš li ti, jadna ne bila, da rođo S. čuje ovaj lavež?
– Pa šta?
– Čuj pa šta?!
– On pije napolju prid kućom, a polijen je, pa sav alkohol iznese napolje da se ne vraća stoput u kuću. Kad ovaj tukmez četveronogi zalaje, on brže bolje sakrije pola alkohola u kuću dok ja ne stignem. Ja sam materijalno oštećen zbog laveža. Lijepo ti kažem, cuko ima nešto protiv mene. Da ga možda S. nije kad nahranio, jer mi sve ovo nisu čista posla?!
Žena se poče smijati što Derviša ražesti.
– Rodice, što vi otaj boks ne stavite đe da on ne vidi put? Eno tam iza kuće, na primjer. I meni će bit’ ljepše, a i cuki. Otam je pogled kol’ko ‘oćeš ljepši. Cukica vidi brdo, maglu kako se diže, drveće, ‘tičice, a šta ovd’e more vidit’, molim lijepo, put i dva jarka i pođikojeg prolaznika koji se zdeveran svojim jadom cukici i ne obrati sa cuki, cuki. Vi patite životinju. Eto kak’i ste, stid da vas bude, samo na sebe mislite! Ja vam ne bi’ kera nacrtanog na papiru dao.
