Piše: Ivona Grgić
Mi djeca podmajevičkog kraja mnogo smo voljeli kada dođe lijepo vrijeme, jer je to značilo sate i sate igre napolju najčešće u bašči mog djeda. Bašča nije bila daleko od naših kuća i ako kome ustrebamo za kakvu sitnu uslugicu lako nas mogu dovikati jednim Ivonaaaa, Suuuuzanaaaaa, Ivaneeeee. Pošto je maj zvanično označavao početak topline nama se u srce zavukao zbog još jedne sitnice – voća. Prve su dolazile jagode pa džanarike pa trešnje. Volji smo slatkiše, ali nismo ih imali stalno, pa je voće bilo i te kako cijenjeno, a pogotovo jagode koje smo konzumirali na jedan zanimljiv način.
Uzmemo pešest jagoda i rasporedimo se – Božo i Ivan operu jagode i pokidaju im one zelene listiće, Suzana ih isjecka nožem na komadiće i poreda u četiri zdjelice, a ja kao najstarija i najspretnija pravim gušći i malo žilaviji puding od vanilije koji kutlačom sipamo u zdjelice preko jagoda da se ne bismo ne daj Bože opržili. I suđe koje isprljamo prilikom ovog poduhvata skupa operemo, izbrišemo i vratimo na mjesto boravka, pa se idemo igrati dok se napravljeni slatkiši hlade.
I danas dan ovo mi je jedna od omiljenih poslastica u maju. Miriše na zajedništvo, razgali mi dušu i vrati me u one dane kada nismo dozvoljavali mamama da nam se petljaju u ono što možemo sami, jer to je odlika odraslih – uzeti život u svoje ruke. Jedne me prilike tokom razgovora za posao upitaše da li sam timski igrač, a molim lijepo koje to dijete onog perioda nije bilo, koje, de mi ga nađite…
