Naslovna Istaknuto Ponedjeljak s Ivonom. Seoska hronika: Poslovna ponuda

Ponedjeljak s Ivonom. Seoska hronika: Poslovna ponuda

388

Jednog se dana odluči ispredtrgovinska ekipa u saradnji sa dvojicom bogatih momaka našaliti malo sa Dervišom za kojeg se priča da je neviđena danguba. Naime, ta su dvojica bogatuna morala otići Dervišovoj kući i ponuditi mu direktorsku poziciju. Pola ispredtrgovinske ekipe se kladilo da će Derviš prihvatiti poziciju, a pola da neće. Trgovac je sabrao novac od njih jedva čekajući da vidi šta će se desiti. Ona dvojica su morali snimiti šta će Derviš reći.- Dobar dan. Da li je ovo kuća gospodina Hamdije Dervišbegovića zvanog Derviš? – upitaše.
– Jest, rođo, što pitaš?
– Jeste li Vi gospodin Derviš?
– Jesam, a ovo je S.
– Mi smo došli sa poslovnom ponudom. Naime, zaduženi smo da Vam objasnimo o čemu se radi. Nudimo vam poziciju direktora u firmi “Step stereo”.
S. namignu Dervišu.
– Mi bez gajbe pive o poslu ne razmišljamo, a kamoli da pregovaramo. Ja sam inače menadžer gospodina Derviša. Hajte vi kupite pive, pa ćemo pregovarati.
Bogatuni odoše po pivu.
– Derviše, sumnjivi su mi.
– Što? Da ti nisi ljubomoran što tebe nisu probrali? Misliš da nisam sposoban vodit’ firmu?
– U tom i jest fora, jašta si nego sposoban, al’ danas za direktorska mjesta biraju podobne, a ne sposobne. Ja sam na njima uočio signale lažljivosti. Previše diraju dugmad na košuljama, a kad neko previše rukama kontaktira čvrste predmete na sebi, on ustvari traži oslobac koji lažovi traže. Kad se vrate samo im kontriraj. Makar smo se za pive snašli.
Bogatuni donesoše pive, pa nastaviše razgovor.
– I šta ću ja radit’ k’o direktor?
– Potpisivati ugovore.
– Molim? Nema šanse! Moj rukopis je ružan. Radi toga me učiteljica stalno vukla za uši.
– Pa, dobro onda ćete naređivati radnicima.
– Bože sačuvaj! Te stvari rade šefovi. Nego, koliko traje radno vrijeme?
– Osam sati.
– Dnevno ili sedmično?
– Dnevno.
– Previše je brate osam sati dnevno ne raditi ništa, a kamoli raditi, previše!
– Radno vrijeme se da prilagoditi.
– A može li se raditi od kuće s kompjutera?
– Naravno.
– Znači neozbiljna firma? Distanca je znak šalabajzerstva. I kad bi ja sad prist’o, kolikačka bi mi bila plata?
– Tri hiljade dvjesta maraka.
– Samo? – uskliknu Derviš – Da je eura okej, al’ maraka… To nema smisla. Narod bi mi se smij’o kas bi ja prist’o radit’ za tu crkavicu.
– Znači odbijate?
– Sačekaj malo!
Derviš iskuči S.
– Rođo, ponačinji sve pive i pretresi ih u one flaše od dvoguza. Eno ti lijevak na stalaži. Mogu gajbu odnijet’ kad im saopštim odluku.
– Uh, Derviše, ti sad razmišljaš k’o pravi direktor.
– Gospodine Derviše – reče viši i ozbiljniji bogatun – ako pristanete biti direktor, Vi ne morate ništa raditi. Samo budete direktor i to je to. Koja je vaša odluka?
– Reću vam je kad S. prespe pive. On me dekoncentiše ‘nako nadvijen nad onaj lijevak.
Čim S. presu pive, Derviš reče da neće činiti radnu atmosferu kombinata.
Opariše se oni koji su se kladili da će Derviš odbiti, a ja upitah S. kako je znao da ona dvojica lažu.
– Seko, jasno k’o bijel dan. Ko bi pored mene živog nudio Dervišu direkorsku fotelju, ko? Znaš kakav je Derviš, prneš, on okolo priča da si se, da prostiš, usr’o. Ko bi takvog direktora, ko?