Jednog se dana ukaza Hamdija Dervišbegović zvani Derviš pred kućom komšije S. sa cegerom punim piva. S. im iznese stolić, dvije stolice, razvuče produžno kablo i namontira blender. Onda jedan od njih dvojice naspe pive u, kako S. kaže, bokal blendera, pritisnu dugme koje drže svega nekoliko sekundi da se oformi bogata pjena. E, da mi je ko pričao za šta im služi blender tačno ne bih vjerovala da nisam vidjela svojim očima. Nakon prvog gutljaja Derviš poče sav u bunilu pričati šta ga je jadnog snašlo u gradu tog jutra.
– Moj rođo – uzdahnu Derviš čujno – prićera ti mene oitra u ćaršiji, pa morado’ u zahod. Okrećem ovu blentaču što je nosam među ramenima ne bi li naš’o kak’u zgradu il’ kafić da se uvalim i olakšam. Sva sreća iza mene tržni centar. Odma’ sam ja tam pohit’o i pit’o nekog brku đe zahod, a on me uputi uz stepenice pa lijevo i onda do kraja hodnika. Zahod k’o iz bajke. Tam čistije neg’ u mene u kući, sve svježe i miriše ne limuntos. Obavim ja šta sam im’o i đavo mi ne dade mira, pa namotam sebi malo tariguza i metnem u džepove, et nek mi se nađe, zlu ne trebalo. Ja samo što sam iziš’o iz onog tržnog preda mnom se pojavi milicija. Došli da me hapse, nema druge. Preznojim se, što od stida, što od toga što me opet prićera. Prođoše pored mene, uniđoše u kafić koji je u sklopu tržnoga i naručiše kafu. Opet sam mor’o u zahod. Potrošim ja onaj tariguz iz džepa i sve me strah da mi bus ne pobjegne. Ko će naredni čekat’ tri sata?! A opet me strah i sve mislim šta ako me prićera u busu? Muke moje! Ne znam šta mi je sa crevadima, pa me stalno goni…
– Joj, Derviše, Derviše – ljutito će S. – ja kad tebe slušam tačno mi se čini da si sebičan. Eto, meni se dešava da tonove i glasove ne čujem dobro dok zijevam, pa ne kukam, brate mili, a ti se tu uskuk’o da Bog sačuva radi najobičnije sraćke! Deder mi izblendaj još malo piva i skreći s teme, vidiš da me u mom nerviraš!
…
