Naslovna Istaknuto Nasmijte se uz Ivonu. Seoska hronika: Kriza srednjih godina

Nasmijte se uz Ivonu. Seoska hronika: Kriza srednjih godina

508
Seko, seko – viče S. – ima l’ te?

– Ima jašta, đe gori? – odgovaram.
– Pomagaj ako Boga znadeš. Treba mi farba za kosu, hitno je!
– Šta će ti?
– Derviša uhvatila kriza srednjih godina, pa navalio da se farba. Hormoni mu kontrolišu postupke.
– Daću ti farbu ako mi kažeš istinu!
– Kasnije ću to doć’ i sve ispričat’, a sad daj farbu, nebitna je boja.
Dolazi meni ofarbani S. nakon dva sata, dan lijep, pa sjedemo mi napolju i on poče pričati istinu.
– E, moja sekano, što sam jutros namarazio. Na uranak se stvori Derviš pred mojom kućom, sav se u golu vodu stvorio. Napanem ga što mi je pohap’o tariguz prethodni dan, a on mi lijepo reče da se ne smijem ljutiti kada on posluša moj savjet. Upozorim ga da tokom boravka u mom od mene smije bit’ udaljen u radijusu veličine dužine kabla od punjača inače ću mu dat’ otkaz. On pristane i poče mi jadit’ na one komšije Hadžiće.
– E, moj S., Hadžići se zaušljivili.
– Kako znaš?
– Ja im prenio napasti, al’ nisam namjerno. Kakvi su to hajvani, dva buvaća kupili, a kriju od mene u čemu je fora.
– Derviše, da nisi i meni prenio? Svu noć se češem. Osjećam kako mi se nešto koti na glavi.
– Jesam sto posto.
– Šta ćemo sad?
– Hajmo se ošisat’ nagolo.
Upute se oni kroz selo, ali mrka kapa. Oni koji znaju sišati i imaju čim neće ni da čuju da ih gratis ošišaju, a oni koji imaju novca neće ni da čuju da im pozajme deset maraka.
– Otkud meni pare? – reče komšinica – I da imam za vas nemam.
– Ja da ti dam? Kad si ti kome šta dao? – reče druga komšinica – Kad si kome pomog’o? Nikad! E, pa i od mene ćeš pare dobit’ nikad.
– Vama dvojici cenera da dam na poček, haha? Vama je prijatelj samo onaj ko vam ne da ni marke. Nisu pare za budale. – otpili ih komšija.
Išli su putem i češali se. Vratiše se kući i ugledaše Zeničanke.
– Rodice – upita ih S. – tehnički gledano kad bi vas dvije dobile one buve šta bi uradile?
– Ofarbale se. Što pitaš?
– Pitam za mačka, nešto mi se često češe.
– Onda mu uzmi buvać prašak.
– Uzeo bi ja njemu zlatni buvać, al’ nemam od čega.
– Mi za te stvari nismo nadležne.
S. je nabavio farbu od mene, ofarbao i Derviša i sebe, pustio da farba čuči na glavi po upustvu plus još deset minuta mimo upustva za svaki slučaj.
– Seko, pošto si ti stručna za pitanja tjemena, moram te nešto važno pitat’ sad kad znaš cijelu situaciju.
– Pitaj.
– Znaš da je meni djed Anto u februaru ofarb’o solufe kad smo se onda zapili.
– Znam.
– E, de mi sad reci da mi šta neće naškodit’ što sam se opet ofarb’o? Ne bi da provociram tjeme bezveze.
– Ma neće, budi bez brige.
– Falim te Bože. Dobro da me sinoć san prenio na kožnom kauču u dnevnoj i da one napasti nisam unio u spavaću. Sve je meni, draga moja seko, jasno, al’ buve su totalno neuračunljive jedinke.
– Što?

– Od šest milijardi ljudi izabrat’ da se naseliš na Dervišovu glavu možeš samo ako si neuračunljiv.