Naslovna Istaknuto Kava s Ivonom: Zavod proradio

Kava s Ivonom: Zavod proradio

516

Komšija S. i Derviš skinuli najdužu dasku sa tavana.

– Ti ćeš napisat’ naziv! – zapovjeda S. – Evo ti četka, umoči je u boju, malo otresi i slovo po slovo upiši „ZAVOD ZA SAVJETOVANJE“. Sve krupnim slovima da bude uočljivo. Nemoj da bi progut’o koje slovo.

– De ba, rođo, da je piva možda bi i progut’o, al’ slovo jok.

Komšija S. sjede i potegnu rakije. Nakon određenog vremena, Derviš ga zovnu.

– Imamo belaj!

– Kakav belaj?

– Nemam đe upisat’ „NJE“.

– Derviše, šta je ovo. U’elaćio si naku lijepu dasku. Šta će ti tolika slova? Znaš šta? Ti imaš komplekse. Malen si rastom, tanak debljinom, pa to kompenzuješ na način da ukrupnjuješ slova tol’ko da se s Marsa vide. Šta ćemo sad?

– Daj kakav komad čega da upišem „NJE“ i prikučim daski.

Tako i bi. Okačiše njih dvojica dasku sa NJE dodatkom na ogradu. Selom puče priča da su otvorili zavod, pa kako ko naiđe ufati se krstiti i smijati, a Derviš i S. brže bolje započnu sa reklamom:“Posjetite naš zavod prije nego što vam se život otme kontroli, pa glavu moradnete spašavat’ predavajući zahtjev za CT u zavodu za zdravstvo.“

– Privukli smo pažnju jako široke javnosti, a to je jako bitno. Počeli šetat’ čak i oni kojima je mrsko treptat’ očinjim kapcim.

– Istina. Promet šetača je bukn’o u ova dva sata više neg’ ikad. Ko li him je javio?

– Ne znam, al’ ko god da je, fala mu kud čuo i ne čuo. Taj nam radi iz potaje na marketingu i što je najbolje ne zahtijeva platu za oto.

– Dušmani će pocrkat’ od muke.

Pošto djed Anto voli novotarije dođe da vidi šta se dešava.

– Evo prve mušterije! – kliknu Derviš.

– Klijenta, međede jedan brdsko planinski.

– Ja čuo da je ovd’e neki zavod, pa doš’o da vidim šta se zapravo dešaje. Mogu l’ vas nešto pitat’?

– Jedino pitanje na koje mi dajemo besplatan odgovor je pošto su naše usluge.

– Pa pošto su?

– Piva po glavi posavjetovanog stanovnika.

– Može l’ u parama?

– Čekaj da se posavjetujemo.

Derviš i S. nešto prošaputaše, pa pristadoše na plaćanje novcem. Anto izvadi dvije marke.

– Sad reci kakav ti savjet treba? Je l’ ljubavni možda?

– Ma meni ne treba savjet nego informacija.

– Kakva?

– Šta je tačna zadaća ovog zavoda?

– Da savjetujemo ljude koji imaju problema, a kad nasavjetujemo i damo ideju u stanju smo i učestvovat’ u realizovanju ideje.

– Je l’ onda daska što ste je okačili na ogradu hrastova?

– Jest’. Bila je namijenjena da se od nje napravi mrtvački sanduk za pokojnog taju, al’ kad tajo umrije već se bila promijenila posmrtna moda, pa ga sa’raniše u kupovnom sanduku s ručkicama, a hrastovina ostade za neke ljepše namjene.

– Ja sam onu dasku na cekularu rez’o, ja! Odma’ sam je pozn’o.

– Vidimo mi da je baš profesionalno obrađena.

Derviš zovnu S. u stranu.

– Rođo, ovaj će nam bit’ stalna mušterija. Mi smo mu savršen alibijo da bude blizu Zeničankama.

– Znam. Zato titraj oko njega i poziraj mu kad god šćedne da te uslika.

– Pa da me ozrači?

– Piva će oto zračenje svest’ na minimum, samo se ti pristojno iskuči kad te bude slikav’o i nemaj brige.

– Važi.

– Vidiš da nam je krenilo i bolje nego što smo očekivali. Postojimo samo dva sata, a već kaca u džepku. Jeb’o majku ko kaže da ne postoji savršen pos’o. Gledaj miline. Radiš ono što voliš, moreš pit’ i pušit’ na poslu, a moreš vala i birat’ klijentelu.