– Rođo, rođo! – budi Derviš komšiju S. u neka gluva doba.
– Šta me treseš toliko, bolan ne bio?!
– Ma samo da vidim jesi l’ živ!
– Pa što ne bi’ bio živ?!
– Zato što sam sanj’o da si preselio.
– Šta?! – frknu ljutiti S. – Odakle ti pravo da nešto tako sanjaš?!
– Rođo, šta ja znam… Dođe insanu svašta na san.
– Kol’ko je sati?
– Deset minuta iza dva poslije ponoći.
– I ti u dva sanjaš da sam umro?! Derviše, ozbiljno poradi na kontroli misli tokom dana. Ne meći više smrt, pogotovo ne moju, u pogonski mehanizam nervnog sistema.
– Ništa ja nisam metn’o, došlo samo.
– A što meni takve gluposti ne dođu same? E, zato što ih nema u pogonu. Ja vazda sanjam meni ono najmilije – pive i to ne bilo kak’e neg’ one što su bile četeri i po marke u kafiću u vrijeme kad je kutija oriđinal cigara koštala markicu. Vraćaj se sad u krevet! Valja nama rano poranit’ sutra.
– Rođo, mi smo već unišli u sutra, pa je sutra danas.
– Ne pametuj! Meni dan počinje kad ustanem ujutro, a ne iza ponoći.
– Nebitno je to, rođeni. Meni je važno da sutra neće bit’ prvi dan tvog zagrobnog života, ostalo ćemo mi prevazilazit’ korak po korak, pivu po pivu, ništa se ti ne sikiraj.
