Naslovna Kolumna Kava s Ivonom. Seoska kronika: Ćašica

Kava s Ivonom. Seoska kronika: Ćašica

464

Komšija S. i Derviš sjede ispred S. kuće. Kona i Zeničanke su ispod grožđa, piju kafu i razgovaraju.

– Jeste l’ čule da je Marulićkin sin završio u bolnici? – upita kona.
– Ajde ba, šta mu je?
– Problemi sa čašicom.
– Šteta, a naki mlad.
Čim su Derviš i S. čuli to što su čuli počeše se došaptavati, jer im je Marulićka, inače jako konfliktna žena, u više navrata znala reći da su alkoholičari bez dana radnog staža.
– Rođo, ne radujem se ničijoj bijedi, al’ moram konstatovat’ jedno, čemu se god danas rugaš sutra ti se oto isto pojavi u kući.
– Sjeo rug na put pa se ruga.
– A i jest nas mezetila kad god nas vidi. Samo priča o radu ukazujući na naš nerad, a otaj njen eto radio, a bolje da nije, jer rad donese pare, a pare od običnog alkoholičara naprave hroničnog alkoholičara.
Ovu su priču S. i Derviš prepričavali ispred trgovine danima sve dok jedna žena nije došla Marulićki i predložila joj da sina pod hitno vodi nekom dobrom hodži. Tu se klupko rasplelo, pa Matulićka uleti u S. avliju dok su Derviš i S. ispijali pive, iščupa kolac koji je stavljen da usmjeri ružu penjačicu, poče psovati i prijetiti da će im polomit’ obje noge. Njih dvojica uletiše u kuću i zaključaše se.
– Rodice, nemoj bit’ tako agresivna, ako nam polomiš noge, mi ćemo te tužit’ i onda će…
– Tužite slobodno! Ja ću na sud otić’ svojim nogama, a vi nećete moć’ ni koraka napravit’.
– Rodice, zvaćemo mi policiju. Ti nas ugrožavaš. – prodera se uplašeni S. koji potom šapunu – Derviše, koji je broj policije?
– Otkud znam, nikad ih nisam mor’o zvat’. Ja ni svoj broj ne znam.
– Rodice, hajmo mi ovo razgovorom riješit’. – predloži S.
– Vas je razgovor do ovog i doveo.
– Pa šta smo ti to toliko skrivili?
– Vi ste izmislili za mog sina da je alkoholičar i da se liječi od alkohola.
– Mi to nismo izmislili, pričali jesmo više puta na više mjesta i pred više različitih ljudi, ali izmislili nismo.
– Pa, otkud vam to?
– Kona i Zeničanke neki dan javno pričale pod grožđem. Inače kad nešto tajno pričaju šapću, pa se mi moramo prikučit’ ogradi da čujemo, ali ovo su pričale javno i glasno. Na osnovu toga smo kontali da je to već dobro poznata stvar. Nisu one lude da se tebi zamjere.
Marulićka pređe s onim kocem u konino, a kona nije bila kod kuće. Pola sata je čekala nju i Zeničanke. S. i Derviš su izašli iz kuće. Utom dođe kona, za njom i Zeničanke, a Marulićka riknu k’o vo.
– Sad ću vas sve tri utuć’ k’o guje u glavu!
– Šta ti je, Marulićko?
– Što lajete o mom sinu da je alkoholičar na liječenju?
– Nismo!
– Jeste! Imam dva svjedoka!
– Đe su ti?
– Eno ih! – pokaza na S. i Derviša.
– Znala sam da ova dva tračara moraju bit’ upetljana! – frknu kona – Govorite šta sam ja to rekla da vam glave ne skidam s ramena!
– Rekla si da joj sin ima problema s čašicom.
– Jesam, al’ čašicom u koljenu, a ne tom vašom čašicom koja vam je popila mozak.

Marulićka ostade na kafi kod kone da malo pokuka oko sinovog zdravlja, a S. obrisa znoj sa čela i reče:”E, moj Derviše, zar toj koljenskoj čašici nisu mogli dat’ kakvo manje konfliktno ime? Mogli smo namarazit’ ni krivi ni dužni.”