Naslovna Istaknuto Kava s Ivonom. Seoska hronika: Afera se nastavlja

Kava s Ivonom. Seoska hronika: Afera se nastavlja

364

Sretne komšija S. Dervišovog komšiju Hadžića kod trgovine i uoči da je kupio dva praška buvaća.

– Dobar dan, rođo. Kako si? Šta ima? – upita dok su mu pogledi fiksirani na one buvaće.
– Evo ništa posebno, kod tebe?
– Joj i tebe, rođo. Zašto kupuje buvaće neko kod koga nema ništa?
– Imam ono malo marve, pa…
– De ba, rođo, bajke su za djecu, a buvać za ukućane.
– Ma djeca se svukud zavlačila, dirala ono kerče…
– Nemoj, bolan, griješit’ duše i paknjkat’ jadnu dječicu džabe, sve je te vlaške tebi donio Derviš.
– Derviš?
– Pa šta misliš što smo se ja i on ofarbali?
– Nije valjda…
– Jest, al’ neću krivo rijet’, on to nije namjerno prenio, iako je bjelosvjetska čvaka.
Hoćeš to kući?
– Hoću.
– De me povezi, živ bio, tuku me cipele.
– Može. A što se ti družiš sa Dervišom kad je takav?
– Pa, rođo, od budala se pamet uči.
Derviš sjedi ispod svog grožđa i pije pivu. Hadžić se uputi njemu sa komšijom S.
– Derviše, što ti meni ne reče da si nam prenio ove napasti? – ljutito će čovjek.
– Zato što sam stio sebe lišit’ tog tona kojim mi se obraćaš. Ja ne volim da se sa mnom grubo postupa. I šta dižeš toliku frku? Bitno da je živa glava na ramenima, nebitno je što je glava ušljiva!
– Znaš li ti – obrati se Hadžić komšiji S. – da se Derviš udvara mojoj ženi?
– Derviš? Baš se on zna udvarat’?
– Zna jašta!
– Komšija – izjavi Derviš – ja mogu imat’ koju god hoću, samo uprem prstom i moja je, tako da, nemoj me krivo optuživat’. Nisam ti ja od toga. Ja tvoju ženu poštujem k’o svoju sestru.
– Ovo je istina! – potvrdi S. – On nju poštuje k’o svoju sestru zato je k’o pravi brat s njom podijelio i one vlaške.
Komšija se nakon S. riječi uputi kući da rješava svoje probleme.
– Eto i mene budale – izjavi Derviš – kod mene vazda pamet zakasni, ne reko’ čovjeku da svoj čeljadi ofarba glave, a da marvu zapraši. Znaš li ti, dragi S., da cijelo selo bruji o našim bojama kose?

– To mene apsolutno ne zanima. Nek pričaju, nemaju oni ništa od tog. Ja sam imun na tračeve. Od tračanja nema ništa, samo se džaba troši energija i navlači se grijeh na dušu, jer jedan je život, priča je vazda bilo i biće ih. Sto vrata možeš zatvorit’, a jedna usta ne možeš. Je l’ ti to meni upravo reče da o nama pričaju? A ko priča, sto mu gromova, ko? Već me spičila neka neobjašnjiva huja! De naspi pive da se smirim.