Koliko je ova priča istinita ne znam, ali je do mene došla iz raznih izvora zvanih usta. Aktere priče niko ne poznaje lično, ali tvrde da znaju nekog čovjeka koji zna nekog amidžu jednog od te dvojice, pa vjerovaćemo amidži na riječ. Uglavnom, dvojica putara radili negdje na terenu, krpio se valjda put pred izbore i eto baš njih dvojica uvijek morali ostajati duže, jer su eto najbolji. Kao najboljima dodijeli im se kombi da se imaju čim vratiti kući. Ponekad bi kada svi odu otvorili po pivu i zalili radni dan na izmaku. Nisu pretjerivali u ispijanju samo bi onako malo razblažili gorčinu života. Jednog dana krenu kući i u Tuzli im pred kombi niotkud izlete dvije djevojke trčećim korakom. Ne bi vremena za kočenje. Vozač ne mogode da se sjeti jesu li taj dan uopšte popili po onu pivu, a drugi izađe iz kombija, ščepa jednu od unesrećenih djevojaka za revere, diže je na noge i reče:”Ustaj, nije ti ništa!” Djevojke su bile povrijeđene, ali im životi nisu bili u opasnosti, a i policiji su navodno rekle da su one krive, jer su izletjele po principu s neba pa u rebra.
– E, moja seko, pa rebra i postoje da te ima pod njima šta žignit’ kad se prepije ili za vas koji ne pijete da na što ima spast’ ono s neba. Ja, ja!
Koliko sam samo puta nakon ove priče ujutro kada alarm najavi početak dana koji baš i ne obećava (a koji to uopšte i obećava) samoj sebi naređivala:”Ustaj, nije ti ništa, jer iako ti je šta, to se šta neće riješiti ako ne ustaneš kao da ti nije ništa! Imaš rebra, brate mili, šta se imaš ičega bojati?! “
