Došli meni komšija S. i Derviš na kaficu i po jednu čašku ljute. Zajmimo mi priču o talentima.
– Sekice, imaš li ijedan talenat? – upita me S. nakon obilnog gutljaja šljivovice.
– Imam, rođeni. Nekad sam bila jako dobra u gađanju. Ruke su mi bile tako precizne, a vid i procjena još bolji.
– Znači nišandžija? Svaka čast! Ja imam bezbroj talenata od kojih izdvajam oto da pjevam k’o slavuj, da mogu više popit’ neg’ ponijet’, da sam maher što se međuljudskih odnosa tiče zbog svoje smirnenosti…
– Što zašteka? – upita ga Derviš.
– Osušilo mi se, bolan ne bio, grlo. K’o talent navodim i podnošenje tvoji’ opaski svaki božiji dan. Ti bi da svakom loncu budeš poklopac, dosta te više! Da sad čujemo imaš li ti ijedan talent! Znam te od šeste godine i ja još nijedan uočio nisam!
– To je samo dokaz da nisi pažljivo gled’o. Imam ja jedan talent o kojem znamo samo dragi Bog i ja, al’ ću vam rado ispričat’.
– Koji?
– Pravi sam virtuoz u parama. Meni kad neko da šaku žuća ja hin ne moram priokretat i gledat’ koja je kovanica od dva’es’t’, a koja od deset felingi, odma’ hin prepoznajem, iako su him prečnikovi manje od milimetra razlike, ja to razvrstajem k’o od šale, ja, ja!
