Hamed lupa stare pločice koje su na koninim stepenicama. Lupa probudi komšiju S. i on navuče pantalone, uze cigaru motulju i pravac napolje sa namjerom da se posvađa, jer u svom ne može spavati na miru. Čim izađe ugleda Hameda u spornom odijelu. Hamedova porodica inače godinama ne priča sa porodicom Mehe Firmaša, a sukob između njih datira još od sedamdesetih godina.
– Gasi hilti odmah! – naređuje S. mlatarajući rukama.
– Šta je? – ljutito će Hamed – Bezbel sam te probudio, pa mi tu sikćeš!
– Pusti to, nego de mi reci okle ti oto odijelo…
– Kupio od Derviša prekuče. Što?
– A cipe hateze marke?
– I to sam od njega uzeo.
– Za kol’ko para?
– Sve u paketu za trideset maraka.
Komšija S. ispuši, navuče patike i uputi se pred trgovinu razočaran u cijeli svijet. Tu popi dva piva kojim ga je častio neki lovac i uputi se Dervišovoj kući. Zvonio je i lupao i na vrata i na prozore, ali bezuspješno. Onda ga nazva na mobitel, telefon zvoni, ali se niko ne javlja. Derviš se pritajio jedva se suzdržavajući da ne pukne od smijeha. S. napusti njegovo dvorište mrmljajući sebi u njedra:”Sad ćeš ti Hamdice Dervišbegoviću Derviše vidit’ čija mamica crnu vunu prede” Žurnim korakom dođe do trgovine i nađe Zemu i Refku, inače tjelesno jako jake insane.
– Rođe, šta ima?
– Evo ništa, čuvamo hladovinu.
– Ljubi vam rođo stope, hajte sa mnom do Derviša, izgleda da je preselio na oni svijet. Na moju odgovornost obijte vrata.
– Ne bi ni bilo čudno da je preselio s obzirom na to kol’ku je pivsku podmjeru odnio prekuče.
– Hajte što brže, molim vas, možda ga i uspijemo spasit’.
Zemo dvaput udari nogom u vrata i trojac uđe u kuću. Nađoše Derviša kako sjedi za stolom.
– Šta vam je? – poče se derati na njih – Ovo je privatan posjed.
– Ja se budala prip’o, a on govance neće da mi otvori.
– Ti bio ovd’e? – pokajnički će Derviš.
– Bio i lup’o, al’ ništa. Ti se pritajio, hijeno jedna, a meni srce kad nije puklo od brige. Još si me slag’o za virus, a pive u igri!
– Ma nije me bilo. Iš’o sam tam kod Jaska da…
– Jest’ te bilo. Zakučio sam ti jednu dlaku za šteku napolju prije nego što sam doveo ovu dvojicu i dlaka nas uredno čekala đe sam je ostavio. Samo da znaš da sutra umrem ne dolazi mi ni na sahranu.
– Pa što?
– Zemo, Refko, ‘ajte vi tam đe sam vas naš’o. Moram obavit’ privatan razgovor sa Dervišom.
Čim im S. vidje leđa, pokupi sve nepopijene pive u kesu i uputi se kući.
– Rođo, stani, rođo, molim te… – kuka Derviš za njim.
– Nije tebi mene i našeg jaranstva žao nego piva koje si kupio od prodaje meni namijenjenog odijela. Ti si otim činom upuc’o u glavu naše prijeteljstvo.
– Ma nije, neg’ eto jazuk da Meho da odijelo nekom tam, a ja ga mog’o unovčit’.
– To je istina, al’ je problem što si unovčavanje sam mislio polokat’ lagajući da je virus nastanio tvoj stomak i naćer’o te da bdiješ u ćenifi. Neka, neka!
Došao meni S. sa onim pivama da ispriča šta ga je snašlo.
– Pa, rođo, nije da i ti nisi isto to nekoliko puta uradio Dervišu.
– Jesam, sekano, ali velika je to razlika, jer on mene nije ufatio, a ja njega jesam. Odlučio sam da se ljutim na njega do prvog oktobra. Kako ću to karakterno izdržat’ ne znam, al’ sam se baš nameračio u naumima da ga kaznim. Lisac jedan neotesani, uf!
