– Draga moja sekice – poče komšija S. – znaš li ti da je rođi maj nadraži mjesec u godini?
– Što to, rođo?
– Ima tu puno razloga, al’ izvadiću najglavnije. Prvo što mi se sviđa kod maja je oto što počinje na uranak i što su svi zaključno s krajom prvog dana ovog divnog mjeseca dara pjani. Nijedan mjesec ne počinje s alkoholom k’o maj, nijedan.
– A januar? – ubaci se Derviš.
– Tu sam te ček’o! U januar uniđemo pjani, jer se 31. decembra ufatimo flaše, al’ maj oto ne trpi. U maj uniđeš trijezan i onda prisastaviš. Drugi razlog mog voljenja maja je što tako pjan moreš prespavat’ napolju k’o gospodin, de stisni pa u januaru ne mogodni doć’ kući sa slavlja na nogama…
– E, to jest’, rođo, to jest’…
– Dalje, maj nagovještava da je stiglo ljeto, pa metneš kartonče pod gu’icu, sjedeš na zemljicu i posmatraš narod iz ote perspektive, a otale se sve bolje vidi.
– Jest’ vala, kraj trgovine se sve na otaj način bolje vidi, još ako ima pive…
– U maju uvijek ima pive, jer je prometnije, pa te časti mnogo više osoba, lijepo vrijeme uzrokuje promet. Na to sve nema više ložit’ vatru, nanosat’ drveta u jupolskim kanturinama, iznosit’ lug ni trpit’ težinu jorganske vrste kad se potušiš na spavanje.
– Vidiš ti jest’ otaj maj lijep – nastavi Derviš – nikad ga nisam tako gled’o.
– Ja, ja, Derviše, al’ najbolje tek dolazi. Ljudi iziđu u avlije, zasjedu za ljetne astale i ako se samo malo angažuješ ušima dok k’o biva čupkaš travu kraj ograde, saznaš toliko dragocjenih informacija koje im izlete s jezika, pa ih moreš prenosat’ dalje po čitavom bez strahova od lomljenja jednog od kukova, a ako te ko radi otoga iznapada samo rekneš:”Nemam se ja kad vode napit’ od posla, a kamol’ okolo tračat’, vidi, jadan, kol’ka mi je trava, posla ima da ga ne mogu sustić’…”
– Eto maj zada posla i nije baš tako savršen! – frknu Derviš.
– Ma sve odgodiš za jun i postane i više neg’ savršen.
– Rođo, opasno je odgađat’…
– Nama koji znamo živit’ nije, jer se ja vodim onim da sutra mogu ne osvanit’, pa će neko drugi oto bez po muke odradit’, a ako osvanem u junu, onda kontam kako tebe privolit’ da mi pomogneš… Obavezno dva dana prije otoga saberem sve što sam učinio za tebe i u glavi napravim priču, onda ti se umiljavam, pa stisni i odbij jarana kad se stvari tako postave.
– Ccccc, koji si ti lihać, a ako ja ne osvanem?
– Pomakni se s mjesta nakon izgovora tolikački gluposti! Da ne osvaneš ja bi’ sve odgodio i ako ko šta zucne samo bi’ rek’o da me žalost za tobom totalno zabetonirala u statičko stanje nerada, jer nemam volje ni za dalje živit’, a kamol radit’ i sestre bi platile nekog.
– Okle tako pametne ideje vadiš da mi je znat’?!
– Iz glave koju sam punio šeset godina i zamisli još u njoj ima prostora iako nije puno velika. Ja sam sve činjenice fino nagur’o u nju i zato su mi stalno pri jeziku, pa ne moram kontat’ puno kako kome začepit’ usta.
– Pa ja, nisu ti rašćerane misli k’o u mene. Ja svašta znam, al’ dok dvije misli nađem i zalijepim u jednu činjenicu već sam ti tako kukavan pokosio pola bašče…
– To se zove naknadna pamet. – objasnih Dervišu.
– Znači ipak sam ja pametan samo na naknadan način… Znao sam da ima caka, al’ je nisam znao imentovat’. Bolje i naknadna pamet nego nikak’a, pa je l’ tako? Uvijek naknadno moreš sasut’ sve u brk ako imaš šta sasut’! Naspi još jednu da nadojim naknadnost ne bi l’ brže proradila.
