Naslovna Kolumna Kava s Ivonom: Lipa

Kava s Ivonom: Lipa

422

– Sanjam ti ja neku veče – pričam komšiji S. uz kafu – da sam dijete. Donijele se kući đačke knjižice, kanula majci suza zbog moji petica i pohvale koja je bila A4 formata. Na pohvali moje ime ispisano pisanim slovima naliv perom. Te se pohvale inače daju najboljem učeniku u razredu na kraju školske godine. Prije se uz pohvalu dodjeljivala i knjiga, pričali mi moji, ali eto kad sam ja bila školarac ta se praksa nije zadržala iz bivše nam države. Kanuo je i meni cener od babe. Kaže:”Evo ti, sakri’ sebi, nek imaš, zaslužila si.” Tad je cener bio…

– Litar ulja, kila šećera, deset deka kafe i to samljevene, kutija original cigara, piva, ‘ljeb, litar mlijeka, školjka jaja, sladoled… – nastavlja on tužno – i još na to sve dobiješ kesu džabe.
– Miriše meni u snu lipa, dragi moj S., ma sve se uzmirisalo. Odjednom ja u kući mojih drugara Jukića, a njihova mama ubrala cvijeta lipe koji se suši na velikom, bračnom krevetu u sobi koja ima prozor okrenut ka mojoj kući. Taj su nam čaj mame pravile kad se razbolimo zimi. Ponekad gripu donesemo iz škole, a ponekad nazebemo zaneseni snijegom. Sanjam ja i Jukiće. I oni u snu mali i rumeni. Najviša nam je životna mudrost tad bila “kad te šta ujede uberi tri različite travke i protrljaj mjesto uboda”.
– E, moja seko, da ti tvoj ja koji sam ipak iskusio nešto u životu kaže. I danas ti za sve ubode životne vrste trebaju tri stvari da saniraš štetu.
– Koje?
– Čaška, cigara i velika šolja kafe. Nego, vratimo se mi na temu sanjanja. Šta je dalje bilo u snu?
– Viktoru pobjegle ovce. On ih ganja po brijegu, a mi izvirujemo sa drvenjaka i smijuljimo se. Njegova tetka Radojka je blizu nas i govori da se pod hitno treba nabaviti kakav ovčarski ker, jer su ovce prešle svaki limit lijepog ponašanja. Mi je pitamo kako su ovce pobjegle, ona pali cigaretu i odgovara:”Nogama, brate.” Preko puta drvenjaka je naša lipa. Ni visinom ni širinom ne može parirati Jukića lipi, ali miriše li miriše. Radojka, Viktorova tetka, nam priča dok Viktor sabire odbjegle ovce u stado, da priznaje samo četiri bolesti koje mogu pogoditi insana – sandžija, žlica, ono najgore i neraditis. Ovo posljednje kaže najviše pogađa ljude. Viktor nešto opsova. Njegov zvonki glas se ori selom.
– Šta mu je? – upita moja baba koja ispod grožđa sa otkinute grančice lipe kida cvjetove da ima za zimu.
– Pobjegle mu ovce.
– I radi toga se onoliko dere? – frknu baba koja je u tuđim situacijama zagovarala isključivo smirenost i saburanje.
Baba ne stiže da pokida sve cvjetove sa onih grančica kad se začu hrapavi glas Pere Ivine.
– Marijaaaaaaa, samo ti sjedi dok ti ova kravetina brsti moj gra’ čuču.
Baba se za sekundu stvori u bašči i poče psovati kravi sve po spisku.
Mi se uredno smijuljimo shvatajući da je veoma lako biti odrastao. Odrasli su takvi da samo drugima pričaju priče kako treba i šta treba, a kad život podmetne nogu, ovcu, kravu ili situaciju sličnu tuđoj, zaboravi se i šta treba i kako treba. Budim se. Odrasla sam. Sve se promijenilo. Ni Jukića, ni babe, ni Radojke, ni Pere Ivine, samo lipa miriše isto. Znaš li da su odrasli govorili kad smo bili mali “k’o u zinat” umjesto “k’o za inat”? Eto lipa miriše k’o u zinat, miriše samo da nam pokaže da i nije tako lako biti odrastao kao što smo mislili onda da jeste. – A bi l’ se ti, seko, sad malo vratila u školu? Vidim ja da tebe taj segmet života žiga.
– Još pitaš!
– Pa upiši deveti razred, jer ionako imaš samo osam razreda osnovne ako isključimo tvoju srednjoškolsku i fakultetsku diplomu.
– Šta to lupetaš? – frknu kona koja mi dolazi sa naramkom potkresanih grana lipe – Kako će, jadan ne bio, ona sad u školu?

– Pa, nogama, brate mili, čista logika.