Naslovna Kolumna Kava s Ivonom: Komšija S. u svijetu zašiljenije ufeta

Kava s Ivonom: Komšija S. u svijetu zašiljenije ufeta

813

Komšija Miko uočio komšiju S. kako se vraća kući noseći ceger pun piva, pa lagano za njim. I čim S. uđe u kuću, Miko mu se stvori za leđima.

– Rođo Miko, šta ti treba?
– Čuj šta mi treba!? Ako ti takav pametan ne znaš šta mi treba…
– Dobro, dobro. Aj na jednu čašu pive, pa da mi kažeš šta ti treba!
– Jest teško lisicu u vodu! Eto me! Samo da noge oslobodim ovije kundura.
– Lisicu? Zar se ne rekne ribu u vodu?
– Ja vidio, tako mi sviju nebeskije tijela, neki dan lisicu kako s merakom uniđe u vodu sve do struka! – izreče Miko pokazujući rukom zamišljenu liniju preko pupka.
– Lisica unišla u vodu do struka? – zabezeknuto će S. – Đe si to vidio, očiju ti?
– Na crtanom filmu, unišla da ufati ribu. Ti, dragi S., samo propituješ k’o istražni sudija…
– Nema više oti sudija, sad to sve ote radnje oko istrage obavlja tužilac.
– Ajde dobro! Na svaku moju, ti tri zbaciš s jezika.
– Ja sam takav kakav sam i ne mijenj’o se ja da kome otom promjenom ugodim.
– Znam ja da je u tebe tako – što na drumu, to na umu!
S. gubi strpljenje. Nasu Miki čašu pive. Opet neko zalupa na vrata, ali to lupanje bi krajnje neobično S. bubnim opnama. Otvori vrata i ugleda nedavno pazareno kerče komšije F. za kojeg F. kaže da je doberman rase, a tetke Zeničanke kažu da je u pitanju doga.
– Dobermane, okle tebe meni? – izusti S.
– Ne diraj ga, uješće te! – kreknu Miko koji se boji pasa.
– Đe si ti vidio da je kerče ujelo pjanog čovjeka? Cuki, cuki – zavabi ga S. – odi vam! Sad će tebi čika S. nakrižat’ salame.
Pas uđe u kuću, a Miko ispi pivu i reče da žuri jer ima nekakvog posla.
– E, moj dobermane, ljubim te među ota zašiljena uveta, nek si me kutaris’o onog Mike. To bi mi sve ispilo, a ja jedva nakuburio da kupim tri guzle piva. Sad ćemo nas dvojica malo ovde posjedit’ da ti gazdu zdeveramo, pa ću vidit’ kako da ga kontaktiram i javnem mu da sam te naš’o na testi i ugostio. On je tebe masno platio, pa će i mene počastit’ što sam te pričuv’o. Znaš, tvoj je gazda mene jednom odvuk’o u bolnicu i nije mu bilo pravo što je to uradio džaba. Platio bi ja njemu, al’ nemam čim, a vala nije redu u takvim situacijama gledat’ korist. Doduše, ja ga nisam ni zvao da me vozi. To su sve odradile Zeničanke. One su ti, moj dobermane, opasnije od tebe. Za dušu ujedu, boli, a niko ne vidi ote rane, a kad ti ujedeš nameće se na ranu grašaka tvoje boje, zamladi i nikom ništa. Sad će tebi tvoj S. ispričat’ još neke stvari. Zeničanke tebe zovu doga. Et, meni tačno žao što ti ne znaš govorit’, pa da mi lijepo razjasniš ko si i šta si. Uuuu, eno ti gazde! Saću ja, samo ti tu sjedi i utihni.
S. izađe napolje.
– Rođo F., šta to tražiš?
– Psa. Ima dva sata kako mi je šmugn’o, a da samo znaš pošto je bio i kol’ko je koštala dresura… – tužno će F.
– Idi mi donesi litar rakije, ako ‘oćeš da saznaš ko je uprtio tvog cuku i odnio ga kući.
– Ako me slažeš, ima da ti…
– Op, op, ustavi jezik! Nema prijetit’ izvoru informacija!
F. brže bolje donese rakiju poznavajući S. narav i zapovijednim tonom naredi da mu se kaže đe ker.
– Evo ga u mojoj kući. – šeretski će S. – Auuuu, istovario mi se na tepih! ‘Raniš li ti njega uopšte? Spuc’o po klipa salame, ni žvak’o nije!

F. uprti psa u naručje, a S. dobaci keru:”Dobermane, dođi opet dok imam salame! E, što smo se fino ispričali…”