Došla Dervišova sestra iz Njemačke. Raskukao se Derviš kako zdravstveno nije dobro ne bi li iščičio koju markicu, ali sestra bi pametnija pa ga odvede doktoru i to, kako komšija S. veli, ne običnom nego privatnom doktoru. Sjedi on u čekaonici sa nekom ženom.
– Gospojo, jesi l’ to i ti došla doktoru?
– Mamu dovela.
– Pa ja, vidim ja meni nešto sumljivo.
– Šta, gospodine?
– Tak’a dobra mačka poput tebe se sigurno liječi kod veterinara.
Čim je to izgovorio, iz ordinacije izađe mačkina mama, a istovremeno prozvaše Derviša koji je mački počeo namigivati dok je zatvarao vrata ordinacije. Ustanovi se da Dervišu nije ništa i postaviše dijagnozu “pad imuniteta”. Doduše rekli su mu da je i u godinama što je njega jako razljutilo, pa je shvatio da su privatni doktoru isti kao i obični doktori samo što za razliku od običnih djeluju brže, jer im brzinu plaćaš. Pošto je termin kod doktora bio poslijepodne Dervišova sestra ga odluči odvesti na ćevape. Pristao je, ali samo ako uz njih može naručiti pivu.
– Šta ima u čaršiji? – upita ga S. odmah s kapije.
– Klizište, rođeni, u po čaršije klizište.
– Čuj to? – ubaciše se Zeničanke – Otkad?
– Ne znam, ali mislim da je novo zato što je masa svijeta okupljena oko njega.
– Vama u Tuzli ne valja vlast nikako. Klizište je nemar. U Zenici toga nema.
– Meni nije jasno što to nije bilo na vijestima.
– Biće.
– Mediji rade za vladajuće zato pisnit’ ne smiju. Nije ovo naša Zenica. Ovd’e, braćo mila, sve korumpirano.
– Jest’! Svojim sam očima vidio da se kod klizišta nešto uplaćuje.
– Bezbeli donacije, pa će to neko zgrnit’ u svoj džep.
– Kako izgleda klizište?
– K’o tepsija, rođeni, al’ ona aluminijumska, lagana, a po klizištu djece, ne mereš hin izbrojat’.
– Djece?
– Ja, ja. Obuli klizaljke i kližu l’ se, kližu.
