– Rođo, ustani. Kahva je na stolu. – budi Derviš komšiju S.
– Kol’ko ima sati?
– Sati ima jedan’est.
– Jedan’est?
– Tačno.
– Što me nisi prije budio? Mi ćemo kako vidim ručak doručkovat’.
– Ma ti si sve kriv. Rek’o si mi da mačku ostavim preko noći, a ona se uzjebala oko mene, po me noći lizala po licu nisam je se mog’o kutarisat’. Ustanem i odnesem je u drugu sobu, a ona mi grebe na vrata, pa me grebanje ometalo i moradnem je opet sebi upustit’, jer more oštetit’ vrata. Čim me uspavala poče mjaukat’. Ja se probudim, pa malo na nju dreknem, ‘oće napolje. Iziđem i ispustim je i opet zalegnem. Čim sam zasp’o, grebe mi na prozor da je upustim. Ustanem i upustim je, a budala nisam upalio svjetlo, jer se nešto malo od rasvjete vidi i čim sam leg’o, ustanovim da se nešto dešaje. Ustanem i upalim svjetlo. Miša nam unijela, pa sam je mor’o pustit’ da ga dokrajči da joj ne bi utek’o za orman il’ pod kauč. Čim ga je dokrajčila uzmem ga za rep i izbacim van. Onda i ona ‘oće vani, ispustim je i čim sam leg’o grebe na prozor, a u ustima joj onaj miš. Mačka je na oko lijepa, al’ brate kodeks ponašanja joj ravan nuli. Eno je sad spava k’o beba, a ja isto mahmuran teturam od nespavanja.
– Derviše, budi pametniji od mačke.
– Kako?
– Il’ počni spavat’ kad i ona spava il’ joj sad idi ometaj san tako što ćeš svako malo otvarat’ frižider, na to najbolje reaguje.
